Jedna od najpopularnijih jugoslovenskih pop grupa, zagrebački "Novi fosili", obeležiće 15. novembra na koncertu u beogradskom Sava centru, značajan jubilej - 50 godina karijere. Pevačica Sanja Doležal, osnivač i bas gitarista Marinko Kolnago i gitarista Vladimir Kočiš Zec, obećavaju Beograđanima muzički vremeplov svojih hitova, sa iskrenom emocijom. Na pitanje šta im je bilo najlakše, a šta najteže u pola veka karijere, Kolnago kaže:
- Najlepše je bilo svirati, ljubiti i živeti. A, najteža nam je bila smrt naših dragih prijatelja Nenada Šarića, Slobodana Momčilovića Moke i Đurđice Barlović.
Zašto su dobra stara vremena, kako se i zove koncert, bila bolja nego danas?
Sanja:
- Kad sam bila baš mala, prvo je moja baka, a onda i mama, govorila: "Ti nemaš pojma, nekad je bilo bolje nego danas." Ne želim da zvučim kao one, jer mislim da su nama, koji smo proživeli više od polovine svojih života, dobra stara vremena kad smo bili mladi. Zato jer si tada neopterećen i bezbrižan. Ne razmišljaš da jednog dana moraš da plaćaš račune, da dolaze deca koju moraš da školuješ, godine kada počne da te boli kuk, i, nažalost, suočavanje sa smrću najbližih. "Dobra stara vremena" mene asociraju na mladost. Moja deca, koja imaju 25 i 23 godine, ne razumeju kad kažem to, njima su sad dobra vremena. I tako treba da bude. Mi imamo pravo da kažemo: bilo nam je super i nama su to bila dobra stara vremena.
Vidite li u nekom naslednika?
Sanja:
- Čini mi se, a malo pratim muzičku scenu u regionu, da danas više nego ikad ima izvanrednih pevača i muzičara. Ti klinci pevaju svetski, ali fale autori. Ne sećam se da sam u poslednjih 20 godina čula pesmu koja me je oborila s nogu i stihove koji su me duboko dirnuli. Danas je sve hop-cup, tehnologija, pesme površno pišu ljudi koji ne znaju dva akorda na gitari. Danas imaš programe na kompjuteru i neko ko uopšte nema talenta može da napiše pesmu. Kakva će ona biti, to je drugo pitanje, ali zato uzmeš prelepu curicu, obučeš joj seksi haljanicu, još ako joj ugradiš silikone, ona vlada na svim stanicama. Znači, ambalaža vlada, a sadržaja nema.
Marinko:
- Moj osećaj je da ti pevači pevaju bez duše. Tekstovi su prihvatljivi, ali nema topline, ni emocije. Ja sam emotivan, na koncertima se rasplačem na prvoj pesmi. I nije me sramota da to kažem.
Sanja:
- Umetnost je najlepša na svetu i najbliži korak ka božanskom. Ako te nešto dirne, to je znak da je taj umetnik napravio remek-delo. Uvek govorim svojoj ćerki, koja studira pevanje i tehnički je mnogo bolja pevačica od mene, da bez emocije neće ništa napraviti.
Zašto nikad niste pokušali da ostvarite karijeru u inostranstvu?
Sanja:
- Prvo, nije nam bilo potrebno, nekadašnja država bila je velika, za godinu dana obišli smo Jugoslaviju, onda smo otišli mesec dana u Ameriku, dva i po meseca u Rusiju, pa u Australiju. Drugo, jezik je barijera. Imali smo veliko područje na kojem smo delovali i nikad nismo imali ambicija da gradimo svetsku karijeru.
Zec:
- Uspeo sam da dođem u kontakt sa, u to vreme svetskim producentom, Frenkom Farijanom, koji je radio za "Boni M.", grupu "Smoki", najjači pop. Sedeo sam u društvu sa njim i sav sam se tresao, a on me nije fermao. Sve nešto okreće leđa, a zna da sam bio na "Evroviziji". Kad sam malo popio, odvažio sam se da ga nešto pitam, a on mi je kazao: "Gospodine, da li svako od vas ima trenutno na računu milion maraka?" Sve mi je rekao. To je bila garancija da i mi moramo da uložimo novac, da živimo u Nemačkoj, idemo na turneju i pevamo na engleskom ili kineskom jeziku, ako treba.
Koja vam je omiljena pesma "Fosila"?
Sanja:
- Meni jedna od najdražih je "Samo mi se javi", koju je otpevala Đurđica Barlović. Obožavam da je slušam i pevam.
Marinko:
- I meni je ta omiljena.
Zec:
- Ja imam dva favorita, "Ključ je ispod otirača" i svevremena "Za dobra stara vremena".
Izvor: Novosti
Foto: Promo