Aleksandar Marković, poznatiji kao Sandro, devedesetih je bio muzička zvezda sa "Prslook bendom", ali malo ko zna da je njegov životni put bio veoma težak. Sandra su snašle mnoge nedaće, od rata, preko smrti roditelja, bolesti, do razvoda i gubitka imovine, ali ga ništa od toga, kako kaže u ekskluzivnoj ispovesti za "Kurir", nije slomilo.
Muzičar, koji već 28 sezona vodi emisiju "Prslook agen", sa bratom Nikicom planira povratak na scenu. Obojica su se svojevremeno povukli sa estrade kako bi se posvetili lekarskom pozivu - Sandro je specijalista sportske medicine, dok je njegov brat psihijatar. Uskoro će objaviti album "Bog i šeširdžija", a Marković priznaje da su tekstovi pesama, između ostalog, inspirisani i njegovim razvodom.
- Bivša supruga i ja smo se tri puta mirili. Mnogo sam je voleo. Prvi put kada smo se rastali, ja sam zgrešio, poslednji put ona. Imamo dvoje dece, sin se zove Alesandro (16), a ćerka Nikolina (14). Oni žive sa majkom u Novom Sadu, pa ne mogu da ih viđam svakoga dana. On trenira košarku, a ćerka tenis, divna su deca, super se slažemo - kaže Sandro.
Predaješ u srednjoj medicinskoj školi. Kakav odnos imaš sa đacima?
- Odličan, učenici me vole, zovu me i pevaju mi moju novu pesmu "To je taj lajf". Inače, predajem čak sedam predmeta: anatomiju, histologiju, fiziologiju, hematologiju... Nemam vremena glavu da dignem, ali uspevam nekako.
Tvoj brat Nikica, sa kojim si osnovao bend, živi u Nišu i ima mnogo mirniji život od tebe?
- On i supruga su zajedno 33 godine, imaju dvoje dece. Doveo ju je iz Splita kada smo mi pobegli odatle. Tamo radi kao psihijatar, ima ordinaciju. Ja sam specijalizirao sportsku medicinu. Imam i ordinaciju za decu koja treniraju, ali dolaze i sportisti. Prvo sam krenuo na specijalizaciju za psihijatriju, kao Nikica, ali nisam mogao da završim zbog bolesti i para.
Kakve bolesti?
- Pre nekoliko godina sam radio u Padovi kao lekar za jednu agenciju. Imao sam neku imunološku bolest, pao sam u krevet, a pošto mi je snajka šef imunologije, povezala me je s nekim lekarom i rešili smo to. Imao sam žestoki pad imuniteta od preteranog rada. A posle, kada sam se razveo i izgubio stan, dobio sam i šećer.
Kada si izgubio stan?
- Pre dve godine, uzela mi ga je banka. Pre deset godina sam digao kredit u švajcarcima i, da bih ga plaćao, prodao sam stan u Novom Sadu, nisam mogao da ga plaćam. Rata mi je skočila sa 320 na 650 evra. Našao sam ljude koji su kupili stan i sada mi ga oni iznajmljuju. Živim u svom stanu kao podstanar!
Kako si podneo taj gubitak?
- Trudim se da se ne opterećujem, nisam materijalista. Izgubio sam, zapravo, tri stana! Imao sam dva u Novom Sadu. Jedan veliki, jedan mali, i oba sam prodao. Manji sam prodao da bih živeo, jer sam navikao sa "Prslook bendom" da živim na malo višem nivou.
Kako si podneo saznanje da imaš šećer?
- Normalno, ništa strašno. Imao sam simptome, mnogo sam pio vode, grčili su mi se mišići, smršao sam, imao sam 60 kilograma na visinu od 190 cm. Sada imam 85 kilograma. Redovno treniram, šetam, pazim na ishranu. Ne pijem alkohol, ali ni ranije nisam voleo da ga pijem. Volim sa svojom devojkom da popušim tompus, to nam je ritual. Dijabetes sam dobio i genetski, ali i zbog stresa. Najviše zbog razvoda i stana.
Dakle, jedan doktor koji predaje u školi i ima svoju ordinaciju ne može da izađe na kraj sa troškovima?
- Svi znamo da plate nisu neke. A ordinacija mi je blokirana jer sam bio prevaren. Jedan stan u Novom Sadu prodao sam nekom advokatu, a on sedam godina nije plaćao infostan! A nije ga prebacio na sebe, nego je ostao na moje ime. Tako da ja dugujem 11.000 evra državi. Mogu da ga tužim, ali nisam takav čovek. Tako sam vaspitan, dete vojnog lica. Verujem ljudima. Ali kolo sreće se okreće. Kada je meni išlo, moj brat je bio u krizi, pa sam mu pomagao, sada on meni pomaže. Kada mi je blokiran račun, kao šećeraš ostao sam bez knjižice. Dve godine nemam zdravstvenu knjižicu. Spadam u teže dijabetičare.
Spomenuo si da ste Nikica i ti živeli u Splitu. Kada ste došli u Srbiju?
- Mi smo 1992. godine došli iz Splita u Leskovac. Tu je tatina familija. To je najgori period u mom životu. Bili smo super porodica kada su dolazili na more, a kada smo mi došli tamo, bukvalno su nas maltretirali. Terali nas da kopamo kanale, smejali se, sprdali se s nama dok nam je ćale bio zarobljen u Splitu, a majka ostala tamo da čuva stan. Kada smo bežali iz Splita, mene je hrvatski vojnik, zapravo ustaša, ne vojnik, izbacio iz autobusa jer se zovem Aleksandar i piše da sam rođen u Nišu. Dok je on otišao do kraja autobusa, počelo je nevreme takvo da me je spaslo. Imao sam 20 godina tada. U glavi mi je bilo samo da ne podigne mamu i Nikicu, njih je spaslo to što nemaju srpska imena. Mama mi se zvala Nikolina. Evo, sada sam se naježio kada pričam o tome.
Tvoj otac je stradao nakon što se borio na Kosovu 1999. godine?
- Da. On je ozračen 1999. godine, bio je komandant u Prokuplju i prva bomba je pala na njihovu kasarnu. Umro je od zračenja 2006. na mojim rukama. Došao sam na VMA jer sam tražio lekove za njegovu bolest. On je drugi čovek u svetu koji je imao takvu vrstu zračenja, akutni abdomen. Kada mi je doktorka to rekla, pitao sam koliko mu je ostalo. Ona mi je rekla "15 minuta". Držao sam ga u rukama... Kako da ne dobijem šećer? Mami sam to rekao preko telefona. Ona je pre šest meseci umrla. Nikica mi kaže kako nisam dugo išao da posetim mamu u Nišu, četiri meseca, i ja odem da je vidim. Posle tri sata ona umre u fotelji, dok je gledala TV. Zaspala je, izdalo ju je srce. Sve mi se skupilo u četiri godine. Ona je trebalo da sklopi moju knjigu.
O čemu je reč u knjizi?
- Počeo sam da je pišem kada sam se prvi put razboleo, ostao sam u Italiji i završio sam je. Moja ljubavna priča je tužna. O devojci Mirelli (sa dva l) iz Splita. Ja nju nisam doveo kada sam dolazio u Srbiju, jer šta će Hrvatica u to vreme ovde. Pisao sam joj pisma i rekao da sam našao drugu devojku, a lagao sam. Plačem i pišem pismo. Nakon nekoliko godina ona se udala za mog najboljeg druga. Niko je nije hteo u Splitu jer se zabavljala sa Srbinom, jedino ju je Marko hteo. Naravno, nije mi više drug.
Pričalo se da si pobegao kroz prozor jer si varao ženu?
- Nisam varao ženu, već tadašnju devojku. Jednu pevačicu sa drugom pevačicom. Onda je došao njen momak, pa sam pobegao kroz prozor.
Devedesetih si se družio sa Aleksandrom Vulinom, da li ste još u kontaktu?
- To je čovek koga ministarska funkcija nije promenila. On uvek odgovori na poruku. Čestitao mi je i na pesmi "To je taj lajf". Bili smo prijatelji, i još uvek smo. Ne viđamo se kao pre, ali smo u kontaktu - kaže Sandro, koji ne želi da se bavi politikom:
- Imao sam ponude, ali nisam ja za to.
Pre Prsluka ste Nikica i ti imali svoj bend i bili predgrupa Dinu Dvorniku. Kakav je bio Dino?
- Imali smo grupu Od srca, Džiboni nam je pevao prateće vokale. Dino je bio u istoj ulici dok smo živeli u Splitu, a naš gitarista Siniša Škare bio je prijatelj sa njim. Dino je bio sjajan, legendarni lik, samo što je puno pio, nekad ne bi mogao da održi nastup.
U emisiji "Prslook agen" nastali su i neki legendarni snimci, poput Vere Matović kada je pevala "Pitala sam popa" sa striperom.
- Namestio sam joj stripera, ali Vera se nije naljutila, odradila je profesionalno. Prvo je rekla: "Nemoj da puštaš to", pa je rekla: "Pusti, pusti!". Drugi legendarni snimak je kada je Vladimir Stojković rekao da neće nikada u Partizan. I Pou pou koji se skidao u veš u mojoj emisiji. Inače, PRSLOOK znači Pop Rok Scena Srbije Look (gledaj).
Izvor: Kurir.rs
Foto: Marković DrSandro/Facebook