Za one koji dobro pamte, atmosfera i gužva u beogradskom Domu sindikata 26. oktobra, treće večeri Beogradskog džez festivala, po elektricitetu podsećala je na one slavne dane sedamdesetih godina, kada je naša prestonica bila domaćin "Njuport džez festivala".
I dok se nekada publika oduševljavala Sonijem Rolinsom, Dizijem Gilespijem i Lajonelom Hemptonom, novo vreme na istom mestu predstavilo je beogradskoj publici drugačije, ali podjednako uzbudljivo lice džez muzike.
VASIL U SEĆANJE NA ZAVINULA
Tematski nazvano "Sećanje na Zavinula", veče je počelo koncertom "Vasil Hadžimanov benda" koji je po prvi put izveo program sa svog novog albuma "VHB3". U svom prepoznatljivom maniru, kombinujući neparne ritmove, elektroniku i improvizaciju, poduprtu zaista moćnim zvukom, Vasil je novim albumom prikazao sve svoje muzičke kvalitete. U maniru svog idola, preminulog velikana Džoa Zavinula, ovaj izvanredni pijanista demonstrirao je veliku kompozitorsku razigranost i neospornu zrelost.
Idejno snažan, maštovit i moćan u energiji i zvuku, novi projekat ovog benda sigurno spada u najveće domete domaće muzičke scene na polju stila, u svetu poznatog kao "world music". Često polazeći od jednostavnih muzičkih sekvenci, duhovito se njima poigravajući, razbijajući ih ritmički i dinamički, a zatim ih razvijajući u potpuno neočekivanom pravcu, bend je izbegao sve moguće kreativne zamke ovog žanra, držeći pažnju publike i spontano podižući temperaturu u publici. Sjajna ritam sekcija, podjednako upečatljiva u "neparnjacima", kao i rok gruvu, "pržila" je sve vreme, gradeći snažnu i inspirativnu podlogu za razigrane muzičke ideje.
"VHB" je odličan primer koliko su dobra hemija i interakcija između članova benda važne u ostvarivanju sopstvenog muzičkog identiteta. Vasil i njegovi "momci" su se, pre svega, sjajno zabavljali, provocirajući jedan drugog, a to zarazno pozitivno raspoloženje prenelo se i na publiku. Iako gosti na ovom projektu, gitarista Svebor Šakić i Vasilov i Vladin kolega sa Berklija, trubač Rossen Zachariev delovali su kao integralni deo benda, savršeno uklopljeni u iste muzičke i duhovne talase.
Mada je Zavinulov uticaj još primetan u izboru boja klavijature i korišćenju glasa, bili smo svedoci jednog zrelog, autorskog koncepta koji prosto pleni. Jednom rečju, neodoljivo!
MARIJA ŽOAO
Posle ovog nesvakidašnjeg muzičkog užitka, posetioci Doma sindikata su u drugom delu večeri bili uvučeni u nešto što prevazilazi svet muzike i uvodi u područje magije. Harizmatična portugalska pevačica Marija Žoao je fino, nenametljivo i neprimetno isplela čudesnu mrežu zvukova, emocija i čarolije koja ostavlja bez daha. Od prvog trenutka kada je sa svojim triom izašla na scenu i zapevala šaputavim, maznim glasom, energetski je zarobila publiku i povela je u jedan transcedentalni svet.
Iako inspirisana muzikom Brazila, ona je smelo prevazišla prepoznatljive brazilske ritmove, zaodenuvši ih u novo ruho, obojeno dramatikom i emocionalnom dubinom portugalskog fada. Vokalno besprekorno, intonativno perfektno i scenski upečatljivo, Marija Žoao je uz svedenu i prozračnu pratnji svoga trija pružila mnogo više od obrade poznatih melodija. Iskreno, toplo, hrabro kombinujući različite glasovne efekte i široku paletu vokalnih boja, dočarala je autore brazilske bosanove sa specifičnim senzibilitetom.
Njen basista, mladi Argentinac Demijan Kabaudo, ne skrivajući fascinaciju svojom "šeficom", rekao nam je:
"Nema ničeg estradnog niti unapred planiranog u nastupu Marije Žoao. Ona je takva čak i na probama. Ne poznajem nikog ko se toliko iskreno daje muzici kao ona. I za nas, koji sa njom sviramo, Marija je na svakom koncertu nepredvidljiva i ne prestaje da nas iznenađuje."
Sa bine su prosto kuljale emocije koje razoružavaju i ostavljaju bez reči. Iskrene ovacije publike bile su jedini pravi odgovor na ovu čaroliju.
Ono što smo videli i doživeli treće večeri festivala čak i najtvrdokornije džez tradicionaliste, koji gunđaju da na ovogodišnjem programu nema "pravog džeza", ostavlja bez argumenata. Iznad svih stilskih odrednica stoji muzika. Etikete su potpuno nebitne.
Tekst: Ljiljana Sađil
Foto: Marko Risović