Soba bez knjiga slična je telu bez duše, govorio je Ciceron. Zamislite Sajam knjiga u Beogradu kao ogromnu sobu ispunjenju sa oko 100.000 knjiga, od Ustava bivše nam SFRJ, koji se prodavao za neverovatnih 10 dinara, do luksuznih izdanja koje nikako ne mogu kupiti oni s prosečnom srpskom platom.
Kao i svake, i ove godine, na 52. sajmu knjiga najprodavaniji su kuvari, horoskopi, ljubići, krimići, a lepo se kotira i knjiga VIP zvede "Velikog brata". Zaljubljenici u pisanu reč kažu da nema loše knjige. Na štandovima se čeka u redovima za potpis Ljiljane Habjanović-Đurović, Mirjane Bobić-Mojsilović, Vuka Draškovića...
Pa, ako igde ima demokratije, ima je u svetu knjiga. Nije važno kakav ste čovek - i oni koji su zaboravili na sve moralne obzire, sveci i zločinci pišu ponekad dobre knjige. Hodaju ulicama Borislava Pekića, Danila Kiša, Branka Ćopića, vencem Miloša Crnjanskog, Ive Andrića, Meše Selimovića i oni koji nikad nisu pročitali nijedno slovo iz školske lektire. I sve je to šarm Beogradskog sajma knjiga - na jednom mestu oni koji ne znaju ni ko je bio taj Dositej Obradović (kojem je posvećen ovogodišnji Sajam), akademici i sive eminencije...
Kao i svake godine, đaci beogradskih osnovnih i srednjih škola imaju skraćene časove, kako bi posetili Sajam knjiga. Devojčice kažu da hoće da kupe "neke ljubavne romane", dečake interesuje sport, ponekog i štiva o "teleportaciji"... Čujemo da ima školaraca koji čitaju isključivo kladioničarsku listu, ali ne mari, sigurno će se sećati Sajma knjiga kad dospeju u zrelije godine. Bar po nekoj anegdoti, šali ili prijatnom danu, kada nisu stigli da zarade još jednu slabu ocenu.
Ne smeta ni to što ventilacija na Beogradskom sajmu ne postoji. Teško se diše, ali se knjige listaju. Na mnogim štandovima sigurnosni sistemi - nema krađe knjiga... ili možda mislimo da nema. Čujemo priču da je Momo Kapor svojevremeno, kao student, na nekom od privih Sajmova "pozajmio" jednu knjigu. Došao čovek kući, udobno se zavalio, počeo sa slašću da odmotava celofan u koji je knjiga bila umotana, pa okrenuo prvu stranicu – belu, drugu, petu, desetu - belu stranicu. Radilo se o reklamnom primerku...
I šta bi bio Sajam bez velikih imena? Ove godine gost je bio Klaudio Magris (Claudio Magris), jedan od pisaca u najužem izboru za ovogidišnju Nobelovu nagradu. Usput čujemo da na Sajmu nema knjiga ovogodišnjeg Nobelovog laureata Doris Lesing. Izdavači kažu da nisu mislili da bi eseji ove vrsne književnice mogli da zainteresuju publiku.
Pa dobro, tu je Magris, koji s Predgagom Matvejevićem priča o Dunavu, Mediteranu, Evropi. "Dunav protiče kroz brojne teritorije i briše granice. Ja kao pisac preispitujem spoljnu realnost, prispitujem veliku istoriju kroz male ljudske priče. Sve ono što smo pisali susreće se s ogledalom u kojem svako vidi svoj život. Taj život nije monolitan, nego je sastavljen od granica koje moramo da prevaziđemo. Kao Dunav koji protiče kroz razne teritorije u uklanja granice", pričao je Magris, koji se prisećao i Danila Kiša.
"Kiš je celog života upirao prstom u ono što je laž, falsifikat, obmana. Kad je bio već bolestan, novinari su ga pitali: 'Na čemu sada radite?'. Ogovorio je da ne piše ništa. To je bio Kišov odgovor na stalne zahteve spoljašnjeg sveta", ispričao je Magris. Upozorio je i da je istorija puna Potemkinovih sela, a da je književnost usputna stanica odmora, kao krčma u nekoj nedođiji.
Predrag Matvejević sećao se Beograda kao evropskog grada, kao granice na kojoj se Evropa branila od Otomanskog carstva, Radomira Konstantinovića i "Filozofije palanke", Krležinog govora o ovoj knjizi kao nečemu na šta je čekao celog života...
Beograski sajam, njegov šarm i stripovi, stara izdanja "Rok–ekspresa" i stara izdanja ženskih časopisa "Glorija", "Stori" za 20 dinara. Leskovačke mućkalice i pljeskavice, kikiriki i semenke - sve je to Sajam knjiga.
Ovogodišnji Sajam je bio posvećen liku i delu Dositeja Obradovića. Povod - dvesta godina od Dositejevog dolaska u Srbiju. Predstavili su se izdavači iz Kanade, SAD, Grčke, Japana, Brazila, Portugala, Angole i drugih zemalja, a prvi put i izlagači iz Rusije.
Sajam opstaje, iako pojedina istraživanja pokazuju da 45 procenata građana Srbije nikada nije pročitalo nijednu knjigu radi sopstvenog zadovoljstva, a 80 odsto nijednu knjigu za potrebe usavršavanja.
Sajam je očigledno fenomen. Pa i čudo koje traje tri dana neka je, za promenu, posvećeno knjizi kao čudu.
PS. Izgleda da knjige ipak na magičan način deluju na ljudsku psihu. Na Sajmu knjiga je primetno manje otpadaka nego na ostalim velikim manifestacijama. Čak i nepismeni se nekako lepše i dostajanstvenije ponašaju uz knjigu.
Tekst: Danijela Tadić
Foto: Marko Risović