Sve što decenijama radi Emir Kusturica izaziva ogromnu medijsku pažnju, pa je takav slučaj i sa knjigom „Smrt je neprovjerena glasina“. Spisateljski prvenac slavnog reditelja oborio je u jako kratkom roku sve rekorde prodaje, a promocija u Domu sindikata je bila više nego posećena.
U poslednje vreme je bilo skoro nemoguće nabaviti ovu knjigu, osim u matičnoj knjižari izadavača, kompanije „Novosti“, pa je dupke puna sala Doma sindikata na promociji doštampavanog, već trećeg izdanja sasvim očekivana, a među okupljenima su bili i diva našeg glumišta Mira Stupica, Dobrica Ćosić, ministar kulture Nebojša Bradić...
Prethodni susret sa beogradskom publikom upriličen je na prvoj promociji na Sajmu, a sada su se, uz Kusturicu, okupljenima obratili generalni direktor kompanije „Novosti“ Manojlo Vukotić, dramski pisac Dušan Kovačević i književnik Matija Bećković, dok su odlomke iz knjige čitali glumica Ljiljana Blagojević i Emirov muzički saborac Nele Karajlić.
Vukotić je napravio simpatičan lapsus pričajući o Kusturici – pomenuo je, i to dva puta, „Bebi Dol“ umesto „Doli Bel“.
- Ovo je proverena glasina – prisustvujete promociji trećeg izdanja knjige. Ovo je proverena glasina – knjiga se pojavila u prodaji 25. oktobra i štampana je do sada u 92.000 primeraka. Ovo je proverena glasina – preći ćemo stotku – nasmejao je prisutne već na početku svog izlaganja Vukotić.
- Nijedna knjiga u Beogradu nikad nije promovisana pred ovolikim brojem ljudi, zato je ovaj dan istorijski za srpsko izdavaštvo. Emira su grizli zlatni lavovi ispred Duždeve palate, hladili su ga kanskim palmama, gazio je meridijane kao sarajevske sokake, družio se u smokinzima, gitarisao zabranjeno, sušio drva i trave po Mokroj, ispravljao političke šarganske osmice i svih tih zanesenjačkih, vatrogorućih godina pisao, beležio, žvrljao, gužvao i ispravljao. Usudio se, sebi svojstvenom upornošću, da ispruži ruku spisatelja i na policu svojih odličja uzasloni i ovu čudesnu knjigu. Hvala mu što mi je omogućio da mu tu ruku pridržim i malo ispravim. To drhtanje je trajalo gotovo dve godine i pretakalo se u pet verzija – da nije stigao Sajam knjiga, možda ni do danas ne bi bilo završeno.
Za humor sa prizvukom ironije je bio posebno nadahnut slavni Dušan Kovačević:
- Kusturica je danas jedan od najznačajnijih režisera u svetu sa nagradama koje su ostale nedostižne najvećim filmskim stvaraocima. Kod nas nije toliko poštovan i cenjen jer smo mi za korak ispred sveta. Kako mogu, na primer, da se porede nagrade iz Kana, Berlina, Venecije sa nagradom iz Sopota!? Emir je prvo sazidao svoj Drvengrad pa je tek potom postao gradonačelnik što je, čini mi se, u neskladu sa uobičajenom praksom izbornog sistema. Gde bi nas to odvelo da prvo zidamo gradove pa biramo gradonačelnike – zapitao se Kovačević.
Smehu tu nije bio kraj...
- Na kraju ovog osvrta na knjigu koja je toliko čitana i koja se prodaje u tiražu ozbiljnom i za mnogoljudnije zemlje, rekao bih prijatelju Emiru, a mislim da će se i gospodin Bećković složiti – pisanje romana je neuporedivo lakši posao od pisanja poezije i, posebno, drame.
Osmeh na licima se zadržao i kada je pred mikrofonom bio Matija Bećković:
- Ne znam da li je Kusturica nešto menjao u trećem izdanju pa stoga ne znam i koliko se od mene očekuje da promenim mišljenje u odnosu na ono koje sam imao prilikom predstavljanja prvog izdanja. I pored tolikog uspeha – ko je mogao i u najnerealnijim fantazijama da pomisli da ćemo se za samo nešto više od mesec dana iz Hale 4 Beogradskog sajma vinuti do samog Doma sindikata, te kule svetilje i simbola jednopartijskog pluralizma. Emire, video si sveta, nakoračao se ispod slavoluka, našetao kilometarskim crvenim tepisima, naprolazio ispred kamera, nakvarcovao ispod reflektora, nasitio aplauza, nabrstio lovorovih venaca, nabrao palmi, nakupio lavova i medveda, ali Dom sindikata je Dom sindikata – bez obzira što je sa Marksa i Engelsa spao na Nikolu Pašića. Kusturica je posle gledalaca krenuo da usrećuje čitaoce i, po starom običaju, pisce čije smo jauke čuli, kao što je unesrećivao i izvesne domaće filmske stvaraoce. Ne pamte u Gradskom zelenilu da su ikada našli toliko pera u trnju kao ovih nedelja. Knjiga Emira Kusturice kanula je kao kap istine u moru laži i obmana, zato je postala nasušna svakom ko misli svojom glavom.
A onda „najbrža ruka srednje Bosne“...
Došlo je, konačno, i vreme da Nele Karajlić najavi „najbržu ruku srednje Bosne“ – Emira Kusturicu.
- Sad bi trebalo da se vratim nečemu čemu se teško vraćam, a to je razlog za pisanje ove knjige – rekao je na početku Kusturica.
- Tu postoji nešto mnogo bolnije i mnogo dublje od onog što je ispisano. Neverovatno mi je da neko kao Abdulah Sidran nema životnu šansu da o njemu pričaju dvojica akademika kao sada Duško i Matija o meni. Tako nešto ni u najsmelijim snovima nisam mogao da pretpostavim. Još u trećem gimnazije sam imao ideju da napišem knjigu – nekoliko puta sam ispisivao prvih pet rečenica i onda shvatao da nemam materijala. Stidjivost se vremenom pretvorila u hrabrost i dovela do toga da ja mogu u prvom licu da ispričam šta se dešavalo u jednoj porodici u poslednje 34 godine – saopštio je, između ostalog, autor.
Pričao je Kusturica o upornosti, ljubavi, često prekidan salvama aplauza. Kraj zvaničnog dela nikako nije značio i pražnjenje Doma sindikata. Gotovo svi okupljeni su formirali ogroman, vijugav red u hodniku i strpljivo čekali da im proslavljeni, multitalentovani umetnik potpiše knjigu.
Milan Ćunković