Iako se čini da je empatija iščezla i da se male dobre stvari više ne događaju, s vremena na vreme pojavi se primer koji pokaže upravo suprotno. Da se kreće od lokala, od pojedinca i male zajednice, svedoči upravo Zoran Kesić. O čemu je, zapravo, reč?
Kesić je sa svojom ekipom, sa kojom radi „24 minuta“, a preko platforme „Promeni.rs“, osposobio zvezdarski park za dečije igre iz naše i vaše mladosti. Kao prepoznatiljiva ličnost, svoj uticaj usmerio je u pravcu dece, na njihovu igru, kreativnost, pa i na pokušaj da “ubedi” roditelje da obogate i svoje i dečije slobodno vreme. Zato nam, ispostaviće se, i dalje trebaju lastiš i klikeri.
Dotakli smo se značajnih tema: od toga koliko je važno ponuditi i omogućiti malim glavama da imaju izbor, preko toga da bi roditelji trebalo da učestvuju u kreiranju tog izbora i da se igraju sa svojim mališanima, do toga kako pokrenuti kolege da usmere svoj uticaj na isti ili sličan način. Kesić u ovom intervjuu govori i o značaju aktivizma koji je okupio ljude oko ideje odakle je i nastao ,,Lastiš i žmurke park”.
Da krenemo od inicijalne kapisle – šta je bio pokretač za „Lastiš i žmurke park“?
- Kontaktirali su nas iz organizacije „Promeni.rs“. Oni su videli u našoj emisiji mogućnost da se na neki naš način uključimo u akciju, da sami predložimo nešto što bi moglo da se sprovede u korist mikrolokalne zajednice. Onda smo pošli od ideje šta bismo mi voleli da mladi danas više rade u eri interneta i mobilnih telefona. Tada smo došli do zaključka da bismo mogli da pokušamo da animiramo klince da se ponovo igraju tih nekih igara kojih smo se mi igrali: žmurke, lastiša, ćorave bake, klikera, tapki – svih tih igara koje danas imaju retro konotaciju, a ne bi trebalo, jer i dalje su to zabavne i zanimljive stvari. To je naš pokušaj - da napravimo zabavan park za igranje starih igara.
Po čemu je ovakav pristup jednom parku specifičan i zašto bi trebalo da ih je više?
- To nije velika mudrost. Mi smo postavili table sa uputstvima napisanim i nacrtanim kako se koja igra igra. I sad, naravno, trebalo bi i roditelji u to da se uključe zajedno sa decom. Samo postojanje tih tabli nije garant da će deca i početi da se igraju, ali makar je prvi korak u podsticanju i jedne i druge strane na te stare igre koje smo možda i zaboravili. Ja to danas gledam i po svojim klincima. Naravno, najlakše je kad dete neće da jede i kad je bezobrazno da mu date mobilni, pustite mu „Pepu prase“, pa gledaj, što je linija manjeg otpora, ali je šteta da propuste u fazi odrastanja da se igraju, recimo, žmurke. Posle dolazi sport, ali, pre svega, ovo su igre koje su zaista igre. Fudbal, košarka – to sve ima element takmičenja, ali ovo nije sport, to je igra radi igranja i zabave, a naravno koristi i psihofizičkom razvoju organizma. Dakle, igra je vrlo važna, i to pre svega fizička igra - igranje napolju, na čistom vazduhu. Zato smo mi hteli da, prosto, damo informaciju i da podsetimo, možda više roditelje nego decu, da se oni sete kako su se nekada igrali. Deca kada vide kako je nama nešto zanimljivo, pitaće se šta je to. Podsetite se, roditelji, koliko je vama bilo lepo, pa će možda i njima biti lepo.
Šta je potrebno za jedan dobar aktivizam?
- Ljudi su skeptični jer su izgubili veru da je nešto moguće promeniti. Oni misle da je potrebno, što se uglavnom i pokaže da jeste tako, imati neku vezu, da se poznaje neko na visokoj poziciji, pa tek onda može nešto da se uradi. Ali, moramo vratiti veru ljudima da je moguće samoinicijativno menjati stvari, prvo na lokalu, pa posle i globalno. Bitno je da postoji neki zajednički interes. Čak ni ne moramo razmišljati široko, možemo da se fokusiramo na ulicu, zgradu... Ako nešto nedostaje komšiji, organizujte se i prijavite se na „Promeni.rs“, pa se edukujte o tome kako biste mogli da pomognete. Ako smo i solidarni – moguće je.
Na koji način roditelji mogu da doprinesu tome da svoju decu podstiču igranju u parku?
- Pre svega, tako što će se igrati sa njima. Roditelji bi trebalo da pokažu da je njima to značajno, pa da to isto prenesu i na njih. Ne kažem da će sigurno uspeti, ali ako deca nemaju mogućnost, naravno da neće ni znati za te igre. Izrašće u velike ljude uz mobilne telefone i internet, što nije nužno zlo, jer i ja koristim i jedno i drugo, ali ne bi trebalo zapostaviti igranje. Zato kažem, ako ne budu imali mogućnost, izrašće u odrasle ljude koji nisu ni znali da su te igre mogle da im ostanu lepa uspomena. Dakle, bilo bi lepo da roditelji pored svoje zauzetosti odvoje jedan dan kada neće biti mobilnih telefona. Moji klinci znaju sve te stare igre da igraju - to je jako lepo videti!
Deca 21. veka: Kriva kičma, ravna stopala, loša motorika – ovo je jedan od naslova koji je “star” samo nekoliko meseci. Kako da utičemo na mlađe generacije?
- Ljudi su bombardovani jednom vrstom medijskog sadržaja. Kada odete na portale, tamo vas bombarduju o dogodovštinama učesnika nekih rijaliti programa i onda se isti ti mediji iščuđavaju kako mladi znaju ko su ti akteri. Taj tekst vidite na istom sajtu koji izveštava o njima. Idu linijom manjeg otpora, jer znaju da će to ljude privući - oni će kliknuti. Sadržaj se učitava konzumentu, a posle se čudimo u šta nam rastu deca i šta gledaju. Dakle, potrebno je ponuditi. Odraslom konzumentu damo širu mogućnost izbora: evo, imaš telefon, ali imaš i mogućnost da se bez telefona igraš ovo, imaš mogućnost da odemo da igramo mali fudbal, da iskopamo rupu da igramo klikere, da pozovemo tvoje drugare... Ovako, kada izbor ne postoji, i kada samo zbog našeg komoditeta „uvalimo“ mobilni telefon, naravno da će izrasti u zombija koji je vezan za tu spravu, kao i odrasli. Ponudite mu, omogućite mu, bar će vašoj savesti biti lakše i ako odbiju.
Na koji način javne ličnosti mogu da povećaju broj primera dobre prakse i kako da ih podstaknemo?
- Svoju popularnost, na osnovu emisije koju vodim i u kojoj učestvujem zajedno sa svojim timom, koristim, ne svojom željom, što moram da naglasim, jer nemam potrebu da išta više doprinosim društvu (doprinosimo upravo na taj način i onim što govorimo) da učestvujem i pomognem ako mislim da je korisno. Svojom popularnošću i prepoznatljivošću privlačim pažnju na tu određenu akciju. Nisam u fazonu – baš me briga, nego sam u fazonu da, ako već materijalno i duhovno živim od ljudi koji vole našu emisiju, pa i mene koji sam možda najprepoznatljiviji, onda je u redu da se odužim. To je nešto što godi duši, lepše se čovek oseća. Ja se fino osećam kada uradim nešto što ne moram, a doprinosi. Nemam neku iluziju da će naš park da privuče more dece, ali bar smo pokušali. Neki ni ne pokušaju.
Autor: Milica Savić
Foto: Lastiš i žmurke park