Postoji kanon u medijima od kojeg se verovatno neće odstupiti ni posle još jednog nastupa Jure Stubilića i podmlađenog "Filma" u Beogradu. To podrazumeva copy/paste rečenice, poput: "Publika je sjajno reagovala na stare hitove", "Horski se pevalo od početka", "Podsetili smo se najblistavijih momenata u njihovoj karijeri". Ovoga puta, medalja ipak ima i drugu stranu.
Jura u poslednje vreme veoma često dolazi u Beograd i očigledno da ne greši, jer je i ovaj put velika sala SKC-a bila prepuna. Međutim, njegov odnos prema publici koja se, evidentno, nije zasitila dobro poznatog repertoara, više je nego diskutabilan.
Pre svega, gotovo je neverovatna Stublićeva kreativna stagnacija. "Najnoviji” singl mu je i dalje "Ana Nirvana" iz 2001. godine, a ni devedesete mu nisu bile baš plodne – obeležene su kompilacijama, sa tek ponekom novom pesmom. Znači – priča je svaki put gotovo ista, varijacije su prisutne samo u rasporedu pesama, uz tek poneku izmenu. U situaciji kada već nema novih numera, Stublić bi mogao bar da pribegne nekom, već toliko puta viđenom, ali za njega ipak novom rešenju tipa unplugged turneja ili slično.
Jurin uzor verovatno nije Zdravko Čolić, ali princip koji na koncertima vrlo vešto primenjuje naš slavni pevač očigledno mu veoma odgovara, pa je ovaj put, bukvano od prve pesme “Srce na cesti” dao sve od sebe - da što više prištedi glas. Mikrofon je publici davao u potpuno nelogičnim trenucima, ali to nije bilo dovoljno da sebi ne priušti i jedan duži odmor – na polovini koncerta. Jurino psihofizičko stanje je takvo da, nažalost, već nekoliko godina, zbog te, očigledno neminovne dvadesetominutne pauze, posetioci imaju osećaj kao da se nalaze na nekoj tezgi na Crnogorskom primorju, a ne na rok koncertu.
Naravno, uz sve minuse, koncert ispunjen hitovima "Filma", iako smo ih već ko zna koliko puta čuli, ipak nosi i "dobre vibracije”. Za njih je dobrim delom zaslužna publika (Juro, da ti damo brojeve tekućih računa, otpevali smo umesto tebe pola repertoara?), ali se mora istaći i da sadašnji "Film” mnogo uvežbanije zvuči nego, na primer, pre četiri godine u Domu omladine. Momci odlično sviraju i novotalasne stvari ("Neprilagođen”, "Boje su u nama”, "Moderna djevojka”), i klasične mejnstrim hitove ("Sjećam se prvog poljupca”, "Dobre vibracije”, "Rob ljubavi”) i neprolazne balade ("Mi nismo sami”, "Doći ću ti u snovima”). Dobro su se pokazali i bez Jure, u poslednjoj pesmi pred pauzu, "Čikago”.
Kada je na kraju zvaničnog dela odsvirana "Ljubav je zakon”, činilo se da je, za bis, uz "Roba ljubavi” ostavljena jedna od retkih Jurinih pesama iz devedesetih, "Nežno, nežnije”. Međutim, umesto toga, bend koji u svojoj diskografiji ima toliko hitova pokazao je, nažalost, još jednu tezgarošku crtu. Po drugi put se srce našlo na cesti, po drugi put smo se prisetili prvog poljupca, i po drugi put smo pevali do zore. U najmanju ruku – nekorektno prema publici, koja zaslužuje pošteniji odnos od jedne takve legende kao što je Jura Stublić.
Tekst: Milan Ćunković
Foto: Marko Risović