"Vaš sin Dražen je poginuo..." Reči koje je tog 7. juna 1993. uveče kroz telefonsku slušalicu čula Biserka Petrović i danas izazivaju užas.
Košarkaški Mocart, čovek koji je baratao loptom kao niko pre i posle njega, otišao je u večnost, na neke bolje košarkaške terene, gde igra basket s Koraćem, Kobijem...
Biserka u ekskluzivnoj ispovesti za "Kurir", dok posmatramo mnoge trofeje i lične stvari omiljenog "limača" evropske košarke, u memorijalnom centru u Zagrebu, otkriva mnoge stvari o kojima se malo zna.
Te kobne večeri zazvonio je telefon, vi ste mislili da se javlja on...
- Bilo je to oko 22 časa... Spremali smo se za spavanje u Draženovom stanu na 14. spratu. Tog dana posle podne nas je nazvao sa aerodroma u Frankfurtu, rekao je da je poslao prljavu odeću i da će doći za dva dana. Javila sam se, mislila sam da on zove. Ženski glas je upitao da li je to stan Petrović. Bila je to Makedonka, prevodilac, slabo je govorila hrvatski. "Vaš sin je poginuo", rekla je. Te reči... Ne znam kako sam ih preživela. Krenula sam prema terasi, u tim trenucima ne možete da kontrolišete telo. U šoku ste i mozak reaguje drugačije. Moj suprug Jole je bio prisebniji, uhvatio me je, sprečio najgore i spasao me. Hvala mu, jer sada mogu da odradim sve za Dražena. Da mit o njemu nastavi da živi. Da ono što je uradio u kratkom životu ostane zapisano kako dolikuje, da se prepričava generacijama. I to me je održalo.
Kasnije ste zatražili i savet od psihijatra.
- To je profesor Gruden, baš nedavno je preminuo. Rekao mi je: "Gospođo Petrović, kad ste takvu decu odgojili, sada se izborite za svoj život. To možete samo radom." Poslušala sam ga, i počela priču s muzejom.
Vaš stariji sin Aco je najteže podneo tragediju.
- Jeste, vrlo je emotivan. Zove me iz Španije i plače: "Mama, zašto nisam otišao ja, zašto je on?"
Dražen je poginuo u užasnom periodu ratnog vremena. Koliko vam je značilo što su svi sa ovih prostora, bez obzira na dešavanja, iskreno žalili zbog njegovog odlaska?
- To sve vreme pričam. Posle nekoliko godina, kada smo došli u Beograd, jedna gospođa mi kaže: "Ne znam zašto plačem za njim, nisam ga ni poznavala..." Eto, svi su bili u šoku. Svaki čovek pamti gde je bio kad je čuo takvu vest. Znam samo jedno, Draženova ljudska strana je bila jača od sportske. I posle 27 godina ljudi ne daju Dražena od sebe.
Draženov deda i baka Dejana Bodiroge su rođeni brat i sestra, dakle bliska rodbina. Dejanu je Dražen bio idol, skinuo je neke njegove poteze koji su nastavili da žive na parketu.
- Da. Dejan je čak imao i hod sličan Draženovom. Bio je najbolji evropski košarkaš iako nikada nije otišao u NBA.
Vaš suprug i dalje ima rođake u Zemunu?
- U Zrenjaninu i Zemunu. Moj suprug je ostao poslednji, svi su preminuli, braća i sestre. Ostala je supruga od jednog brata. Jole je živeo u Dubrovniku kao mali, pa je dobio stipendiju u Šibeniku, gde smo se i upoznali.
Dražen je imao pobednički mentalitet i psihu koji na terenu krase i Novaka Đokovića. Slažete li se s tim?
- Apsolutno. Novak kao da je iz moje kuće, meni je uvek bilo teško kada je on bio povređen, kada se loše pisalo o njemu. Znala sam da će se vratiti i sve to demantovati svojom igrom. Kad gledam Novaka, kao da vidim mog Dražena, koliko on daje sebe na terenu, koliko želi da bude najbolji. Mislim da su to dvojica najjačih sportista sa ovih prostora u istoriji. Kad je pobedio u Australiji, odmah smo poslali čestitku. Bili smo kod Novakovih roditelja u restoranu za vreme fajnal-fora u Beogradu. To je jedna divna porodica, sprijateljili smo se.
Vaš sin nije imao mnogo pravih prijatelja, a iz košarkaških krugova u ono vreme je bio veoma dobar s Vladom Divcem, čak su bili i cimeri.
- Jesu, jednom, kad su bili na pripremama u Kranjskoj Gori, čujem se s Vladom i kažem mu: "Čuvaj mi Dražena od cura." A on će: "Pa kako ću ja da ga sačuvam, kad sam mlađi." Odgovorim mu da one stalno navaljuju na njega. A Divac će uz smeh: "Ma, svi mi zbog njega imamo cura..." Tako smo se znali šaliti.
Kažu da su se njih dvojica dobro slagali jer je Dražen bio povučen, a Divac baš suprotno, pa ga je vaš sin gotivio.
- Bio je povučen, istina. Najbolje su ga okarakterisali Španci. Rekli su da je đavo na parketu i anđeo u životu.
Šta se desilo između Dražena i Vlade u Americi? Došlo je zahlađenja odnosa prouzrokovanih ratnim dešavanjima ovde.
- Oni su se po odlasku tamo svaki dan čuli telefonom. Znam to. Onda se ovde počelo svašta dešavati. Postavila sam Draženu pitanje: "Pa šta je to između vas dvojice, znam da ste stalno bili u komunikaciji, pa to nema veze s politikom..." On mi je odgovorio: "Mislim da ima, između nas ništa nije sporno, ali kao da se nešto dogodilo u vazduhu..."
Kako je izgledao susret s Vladom prvi put posle Draženove pogibije?
- Moram vam reći da je Divac veoma osećajan čovek. Kada se Jure Zdovc opraštao od igračke karijere u Ljubljani, a to je bilo možda godinu dana od tragedije, Divac nas je primetio na drugoj strani dvorane. On je doleteo do nas, toliko nas je zagrlio, reč nije mogao da progovori. Evo, sad se ježim kada pomislim na to. Kada se radio taj film "Jednom braća", mnogi su pitali zašto neki drugovi nisu uradili to. Pa zašto niste? Taj film se gleda po celom svetu. Divac je honorar od filma uplatio u Draženovu fondaciju. Sport vam jedna porodica, politika utiče malo na njega, ali to je nešto što oplemenjuje čoveka.
Gotovo neverovatne stvari vezane su za Draženovu ličnu kartu i sat koji je nosio u trenutku nesreće.
- Ličnu kartu sam našla u Šibeniku. Sva sam se potresla kada sam videla da je izdata 7. juna 1983, a da ističe 7. juna 1993, baš na dan kada je nastradao. A sat... Niko mi nije verovao kad sam ga donela ovde. Stao je u 17.20, a nije bio razbijen. Nesreća se dogodila pet minuta ranije.
Medalja koju je dobio posle čuvene finalne utakmice s Bosnom mu je ostala najdraža do kraja.
- Da, ona je uvek morala da bude na posebnom mestu. Ona i prvi mali pehar koji mu je u Splitu kao kadetu uručio Rato Tvrdić. Kada bih čistila po kući, stavila bih veće pehare napred, a on bi uvek vraćao sve kako je bilo.
Ovde u muzeju je i prva lopta, koju mu je kao klincu poklonio brat Aco.
- Ona mu je bila amajlija i nije se odvajao od nje. Nosio bi je stalno u gepeku automobila. Jednom sam je izvadila i on se tada naljutio na mene. Nije baš u sjajnom stanju, ali kao takva je još vrednija.
NEMICA PROUZROKOVALA NESREĆU: NEISKUSNA, A VOZILA JE 160 NA SAT!
Dražen Petrović poginuo je 7. juna 1993. u 29. godini u saobraćajnoj nesreći, koja se dogodila u 17.15 na auto-putu nedaleko od Ingolštata. Hrvatska reprezentacija se iz Poljske vratila avionom, ali je Dražen na put krenuo automobilom u društvu manekenke Klare Salanti, koja je bila za volanom. Sa njima je bila i Hilal Edebal, Nemica turskog porekla, koja je bila košarkašica i studirala je u SAD. Klara je vozila crveni "golf", a usled slabe vidljivosti, nije videla šleper koji se preprečio na putu, te se zakucala u njega. Bila je neiskusan vozač, nije uspela ni da zakoči.
Izvor: Kurir
Foto: O KANAL - YouTube/PrintScreen