Otvorena Slobodna zona

Početak Filmskog festivala "Slobodna zona" dokazao je da beogradska bioskopska publika živi slobodno samo uz programski stimulans koji se kreće van proseka i izaziva natprosečne pokrete (u glavi)

Prizor koji bi trebalo uvesti u neki zakon kao obavezan: red ispred bioskopske sale Dvorane kulturnog centra Beograda (DKC)! Iako se radi o, sveukupno gledano, zanemarljivom broju ljudi koje (manje ili više iskreno) pokreću teme kojima se bavi festival "Slobodna zona", satisfakcija ipak ne izostaje. Dovoljno je da nekog zanima, barem jednu osobu, i sve opet ima smisla.

Međutim, prvog dana "Slobodne zone" beogradska publika dokazala je da ljudska prava, sloboda, život, sa svim što je dobro i loše u njemu, zajedno s borbom za ono u šta se veruje, jesu nešto što nam je oduvek bilo blisko, ali na šta ponekad zatvaramo oči.

Puna sala DKC-a tokom projekcije filmova "Persepolis" i "Import/Export", a potom i jedne reprize, svakako su nešto što će organizatori moći s ponosom da istaknu. I publika će imati razloga da bude zadovoljna što se 9. novembra našla na otvaranju ovog festivala, pre svega zbog dva vrlo kvalitetna ostvarenja, koja su se s pravom našla u programu. 


"Subverzivnost" otvaranja

Iako skromna i vrlo svedena, kao i sama sala DKC-a, ceremonija otvaranja je u dovoljnoj meri korespondirala s ljudskim pričama koje su usledile. "Čini nam se da junaci koje ćete gledati daju barem malo utehe da nismo sami, da postoje ljudi sa sličnim ili istim dilemama, sa istim problemima i sličnim razmišljanjima kao mi. I kada sve to pogledate, pomislite da je bolji svet možda i moguć", rekao je selektor festivala Marko Popović na otvaranju.

Zadatak da zvanično otovori 3. festival "Slobodna zona" ove godine dobio je reditelj Gorčin Stojanović, koji je (čitajući sa papira?!) istakao da ovaj festival "ne smatra tek još jednim priveskom u domaćoj festivalskoj kulturi", kao i da je "ovakva vrsta smotre više nego neophodna ovdašnjem društvu kao podsećanje, kao korektiv, kao smernica".

Pominjući svoje omiljeno delo o filmu, "Film kao subverzivna umetnost" Amosa Vogela, Stojanović je rekao: "Neko je vreme u kome, čini mi se, film odavno nije umetnost, ako je to ikada i bio. Zar je još uvek moguće biti subverzivan? Naravno, ukoliko subverzija nije tek reklamni trik, stilska oblanda ili zlobna floskula za marketinšku kampanju."

Prodavanje poruka i lažnu subverzivnost svakako treba imati u vidu pre nego što se pristupi svakom filmskom ostvarenju, pa čak i onima iz izbora "Slobodne zone" – dodali bismo. 

Vizije Evrope – da li je evropskoj kravi potrebna "Žuta oznaka" i ko su žitelji "Nevidljive države"?

Laži svakako nije bilo u kratkom filmu švedskog reditelja Jana Troela "Žuta oznaka" (The Yellow Tag) iz projekta "Vizija Evrope", pokrenutog 2004. godine u okviru proširenja EU. Troel se odlučio za veoma bitnu temu: registraciju životinja u EU, koja pašnjake pretvara u fabrike za preradu mesa. Bolno za sve koji smatraju da sva živa bića na planeti, bez razlike, imaju svoja prava.

Jednako bolna, mada nešto manje efektno snimljena, priča Irca Ajslinga Volša "Nevidljiva država" (Invisible State) bavi se hiljadama izbeglica i azilanata bez prava i sloboda. Reči kao "nevidljivi ljudi", "ljudi bez države" i "bezimeni građani" pogađaju direktno u metu, samo je pitanje koliko dugo nakon završetka ovog ostvarenja.

Uopšte, cela ideja programa "Vizija Evrope", koliko god u osnovi pozitivna i neophodna, povlači za sobom pitanje - da li EU, programom koji kritikuje pojedina načela na kojima je sama ustrojena, samo želi da konstatuje problem ili bi u skorije vreme trebalo da očekujemo neku aktivnost? 


Persepolis

Animirani film strip umetnice Maršan Satrapi i priznatog autora andergraund stripa Vinsenta Paronoa "Persepolis" pravi je dokaz da se su iskrenost i borba za slobodu pravi motivi za nastanak umetničkog dela.

Autobiografski poduhvat Maršan Satrapi je snažna priča o ljubavi prema porodici, prema njenom Iranu, koji će posle ovog filma svima delovati drugačije nego pre. Ona zaista ne pokušava da proda svoje ideje, već formiranjem likova i preciznim stilom animacije želi da predstavi ljubav, tugu, nerazumevanje, neprilagođenost, posledice totalitarizma, kao i sve ostalo što čini život nekoga ko, gde god da se nalazi, nosi etiketu "drugačijeg", pa čak i "zlog".

Osim toga, radi se o jednom vrlo duhovitom, ali pre svega inteligentnom ostvarenju koje pokušava, a verujemo i ostavlja značajan trag. Mala Maršan je potpuno neodoljivi lik u svojim "adidas" patikama i s Brus Li izrazom lica. Nezaboravne će ostati scene njenih razgovora sa Bogom i Karlom Marksom, ali i bakom zadivljujuće modernih pogleda na život i prava žena.

Nesumnjivo zaslužena Nagrada žirija u Kanu 2007. godine! 


Import/Export

Dve priče o dvoje sličnih ljudi iz dva različita sveta, koje odvajaju fizičke, ali pre svega društvene granice. Problemi su isti, ljudi osećaju isto, a možda čak i završavaju na isti način. Život i smrt, seks i ljubav, snage i slabosti – isti su i na Istoku i na Zapadu.

Olga i Pol, Ukrajinka i Austrijanac, svako u potrazi za srećom, novim životom i šansom koju zaslužuju. Poznati austrijski dokumentarista Ulrih Zajdl tretira njihove živote kao uvoz i izvoz koji je na momente naporno gledati, ali opet nikako ne treba propustiti.

Kao i u "Persepolisu", duh ne može da se ne oseti, emocija ne može da vas zaobiđe, formiranje stava je neophodno. Ali opet, želja da društvo nešto i nauči iz priče ovo dvoje mladih ljudi prevazilazi sve.

Glumačka ekipa zaslužuje sve pohvale, posebno naturščici, kao i Zajdl, koji je sa svojom ekipom uspeo da stvori atmosferu duboke empatije sa svakim likom i lokacijom.

Ovaj film ima svoju publiku i festivale koje zaslužuje, iako 135 minuta u određenom momentu postaje predugo elaboriranje nečega što je odmah jasno. 

Slobodna zona ne treba da postoji samo jedan ili šest dana, koliko traje festival. Da li svi koji su bili na otvaranju rade na tome i van sale DKC-a? 

Katarina Milovanović