"Padao" je, nekako, baš zgodno. U one jesenje dane kad je letnje ferije već prilično daleko, pa umorni nikako da dočekamo Deda Mraza. Taj 29. novembar, zvani Dan Republike, bio nam je preko potreban za kratak predah od posla i istih zamornih lica. Za svadbe, svinjokolj ili mala šoping putovanja u inostranstvo. Trst, Rim, a za boljestojeće i London. Tako je bilo.
Bio je najveći praznik sada nepostojeće države Jugoslavije, čije ime još piše na važećim pasošima. Nije više socijalistička, ni federativna, ali je svakako republika, jer se tako narod izjasnio. Više puta.
Iz pouzdanih, meni bliskih izvora, koji ne insistiraju da budu anonimni, znam sigurno da je taj praznik mnogima ostao u lepom sećanju. Ne zbog ideoloških već zbog onih lepih malih ljudskih razloga i radosti. Neko se tada sreo, neko venčao, neko slavio srebrnu ili zlatnu svadbu. A mnogi su se dobro proveli, napili…i sve što ide uz to.
"Klempo" na stolu, u ustima mu crvena jabuka, okolo razne đakonije. Bilo je to vreme kad se nisu jeli musli s jogurtom, nije se vežbao aerobik i nisu se slavile razne dijete. Služila se masna gibanica, sarme i prebranac. Bilo je to vreme svakakvih zabluda, za koje je račun kasnije stizao na naplatu. Velike rate, još veće kamate, a plaćaju oni što nikom nisu dužni.
Za one rođene uoči i posle poslednjeg rata kratko podsećanje: 29. novembra 1943, u Jajcu, na zasedanju AVNOJ-a bila je stvorena država čije je uređenje, po volji naroda – republika. Iako su osnivači takve države često nazivani i banditima koji su na “šumskom” i, podrazumevajuće, “nelegitimnom” skupu ukinuli monarhiju, ostaje nejasno zašto ni mnogo godina kasnije narod i njegovi predstavnici na legitmnim i legalnim izborima i referendumima nisu promenili uređenje. Ako je uopšte to ono što je najviše smetalo. Toliko o danu prazniku koji je slavio uređenje. O ideologiji… ni reči. Demokratija, “brate”, pa nek svako ima svoju. Dok god nikoga ne tlači.
Za one koji i dalje ne znaju zašto je 29. novembar bilo lepo proslavljati, makar kao neradni dan, evo jedne parole, korišćene na prigodnim priredbama: “Domovina se brani lepotom”!!!
Kako poetski, patetično, nostalgično… rekli bi - nekritički jugonostalgično.
Analizirajući tekovine AVNOJ-a, Dana Republike i raznih verovanja i zabluda, kolega Zoran Panović, komentator dnevnog lista “Danas” u jednom od redovnih, ali nimalo “prigodnih” tekstova o 29. novembru, napisao je, između ostalog i ovo:
AVNOJ nije samo "šumska prevratnička seansa", već i antifašizam i nacionalna tolerancija… a te komponente nikako ne mogu biti deo onoga što se naziva nekritička nostalgija za titoizmom.
I ovo :
Srbija je društvo bez socijalne solidarnosti, s ogromnim brojem funkcionalno nepismenih, bez jednake šanse za obrazovanje, društvo bez pravičnosti ...
Može biti da upravo u ovim, ne baš poletnim konstatacijama o vremenu čiji smo svedoci, leže razlozi za nostalgiju. Ali ne za ideologijom, već pre svega za idejom o socijalnoj pravdi i boljem životu.
Jasminka Kocijan