Sve što bi jedan prosečan klinac poželeo: nabildovano telo, veliki mač, Anđelinu Džoli u krevetu i popularnost
Posle "Polar ekspresa", Robert Zemekis pao je pod kompjuterske čini do te mere da "Forest Gamp" i "Povratak u budućnost’" deluju kao analogna prošlost, kad nije bilo moguće zamisliti ful frontal poput Anđelininog. Možda je kompjuterski generisana fantazija bila jedini način da globalni fanovi gospođe Džoli-Pit "dožive" ekstazu gledajući je "tako savršenu" dok izranja iz vode (bez neke gotske varijante kupaćeg)?
Ali, da se vratimo jedan, sudeći po reakcijama na trejler, ne baš tako besmislen korak unazad i razjasnimo očigledno. U "Beovulfu" su Rej Vinston, Anđelina Džoli, Entoni Hopkins, Džon Malkovič i Robin Rajt Pen prisutni glasom, a telom samo tokom primene motion capture tehnologije, odnosno kompjuterske magije koja omogućava da pokreti iz realnosti budu digitalno zabeleženi i potom preneti u virtuelni prostor. Ukratko, tehnologija je kriva što svaki Anđelinin treptaj u "Beovulfu" deluje tako realistično seksi.
Verovatno, jedan od razloga zašto se Zemekis "primio" na likove animirane po ugledu na prave glumce jeste mogućnost da napravi nešto jače, značajnije od još jednog savršeno animiranog filma. Tehnologija za beleženje pokreta zajedno sa 3D animacijom trebalo je da maestralno preskoči sve barijere koje bi postojale da je "Beovulf" sniman na klasičan način, kao i da potpuno oslobodi maštu u kreiranju akcionih scena.
Zemekis je zaista uspeo da raskrsti s nekim ograničenjima, ali kao da se u tom dokazivanju zaboravilo najbitnije: "Beovulf" je kultni ep Tolkinovih fanova, pravi klasik o usponu i padu jednog heroja, prepun misterioznih karaktera, koji zaslužuje mnogo više od peglanja bora Entonija Hopkinsa.
"Voštani likovi" Beovulfa (Rej Vinston), Grendelove majke (Anđelina Džoli), kralja Hrotgara (Entoni Hopkins) i kraljice Veltou (Robin Rajt Pen) imaju prednost da mogu "prirodno" da stare i dozvoljavaju glumcima da se apsolutno prepuste karakteru. Ali, možda bi ljudi od krvi i mesa dodali neku životnu dimenziju, koja i jeste najlepše obeležje epa o junaku koji se bori s tri čudovišta, prepušta zavođenju, od heroja postaje antiheroj, da bi opet dobio priliku da sve postavi na pravo mesto.
Međutim, "Beovulfu" se ne može osporiti prvo mesto na svetskim top listama – s jedne strane zasluženo savršeno obmanjujućom animacijom, a s druge dobrom pričom. Iako ima neuporedivo više šarma od "Polar ekspresa", "Beovulf" ostavlja utisak atraktivnog ostvarenja koje balansira između uzbuđenja i ispraznosti. Utisak da erotičnost preplavljuje ekran dobija smisao u hipnotišućoj zavodljivosti Anđeline Džoli, koja može da se ponosi ulogom u "Beovulfu". Čak je više seksi dok govori specifičnim dijalektom nego (samo) telom.
Film "Beovulf" nesumnjivo pati od manjka duše, ali Beovulf – Rej Vinston svakako ne. Savršeno je grub, sirov, pa čak i duhovit u sceni borbe sa Grendelom, gde je odeven samo u svoje zgodno telo. Najmanje dopadljivu animaciju ima Entoni Hopkins, Unfert – lik koji tumači Džon Malkovič, podseća na Lorda Farkuada iz "Šreka", a Grendel nije baš Golum, mada Krispin Glover može da parira Endiju Serkisu.
Mit o Beovulfu je besmrtan, a koliko je to i Zemekisovo delo podložno je unakrsnoj diskusiji fanova originalnog epa, zatim poštovalaca kompjuterski generisanih likova, a konačno i ne tako malobrojnoj grupi koja u svemu tome ne vidi nikakav smisao.
Katarina Milovanović
.