Pevačica Rada Manojlović kaže da je njen život obeležila činjenica da je ostala bez majke Mirjane kada je imala samo devetnaest godina. Iako je uspela da izgradi uspešnu karijeru, nikada nije mogla da se pomiri sa tim da je žena koja joj je podarila život, svoj izgubila u 37. godini.
Rada se i danas guši u bolu kada pomisli na svoju majku i često se preispituje da li je ona mogla duže da živi.
- Najteži period u životu bio je kada sam ostala bez mame. Umrla mi je na rukama. Tu bol sam potisnula duboko u sebi da bih mogla da nastavim da živim i funkcionišem. Trudim se da ne razmišljam o tom gubitku, ali se svakog dana setim moje Mirjane - kaže Rada sa tugom u glasu.
Priseća se da je ona gledala majku dok je umirala i ma koliko to sećanje bilo bolno, srećna je što su imale priliku da se oproste:
- Zahvalna sam Bogu što se sve desilo pred mojim očima, što sam je držala za ruku dok je umirala. Užasno bih se osećala da sam negde radila dok je ona napuštala ovaj svet. Jedina uteha mi je to što sam bila uz nju u poslednjim momentima. Te slike ne mogu da izbacim iz glave i samo ljudi koji su doživeli nešto slično mogu da me razumeju. Kada krenem da razmišljam o mami, uhvate me tuga, depresija i crne misli. Zato se trudim da ne razmišljam... Ubedila sam sebe da je moja mama negde na putu i pravim se da smrt ne postoji. To je za mene jedini način da živim sa tim.
Manojlovićeva kaže da je ogorčena jer veruje da bi njena majka i danas bila živa da doktori nisu napravili veliki propust:
- Moja majka umrla je greškom lekara. Imala je karcinom grlića materice, i to onaj tip koji je u preko 90 odsto slučajeva izlečiv. Kada je imala 37 godina konzilijum lekara je odlučio da neće da joj vade matericu i jajnike jer će možda želeti još da rađa. Lečili su je na druge načine. Ostavili su tempiranu bombu u njoj, koja je kasnije eksplodirala. Suluda mi je ta njihova odluka, jer bi joj doktori danas sigurno odmah sve izvadili, posebno što je ona tada već imala dvoje dece. Igrali su se sa njenim životom i moja sestra Maja i ja smo ostale bez majke.
Manojlovićeva kaže da bi dala sve na svetu da može da vrati vreme i da kaže majci da insistira na vađenju organa. Svesna da je to nemoguće, živi sa svojim bolom, ali priznaje da ovaj strašni gubitak nije uspela ni da otplače kako treba:
- Nisam odbolovala maminu smrt, a već sam nastupala posle deset dana. Morala sam da zaradim novac za naše sulude običaje: daće i ostale stvari. Niko me nije pitao da li mi se radi, već samo kažu: "Idi i pevaj." Ja pevam, a telo mi drhti, duša mi se raspada.
Novi šok u Radinom životu nastupio je samo godinu dana kasnije, kada je njen otac Rade pronašao drugu ženu, Suzanu. Iako su ona i njena sestra već bile punoletne, nisu razumele njihovu ljubav, već su bile ljute i ogorčene.
- Sestra i ja smo bile baš besne na sve oko sebe kada je maćeha došla u našu kuću. Bile smo kivne i na Boga, na oca, na tu ženu. Ma na sve! Moja baka Nada, mamina mama, nije bila kao mi. Ona je Suzanu odmah zavolela. Zamislite kakvo je srce imala ta žena kada je nakon godinu dana od smrti ćerke prihvatila da je na njenom mestu druga žena. Nikad nije osudila mog tatu, za razliku od Maje i mene - priseća se pevačica, koja priznaje da godinama nije primećivala koliko se ta žena žrtvuje za njih.
Pred Majom i Radom uvek je bila nasmejana i pozitivna, iako je svakodnevno patila za svojoj ćerkom:
- Godinama nisam znala da je ona bukvalno svaki dan, dok nije slomila noge, išla na grob svoje ćerke, a moje majke. Plakala je na grobu i ceo život je proplakala, a ja to nisam primetila. Ona za mene i Maju nikad nije bila majka koja je izgubila dete, bila je najduhovitije stvorenje i pred nama nije pokazivala ni mrvicu tuge, već samo osmeh. Bila nam je druga majka šesnaest godina, a ja nisam primetila da je ta žena tužna. Kako nas vidi, tako se nasmeje i odmah krene da se šali, iako je pre podne bila na groblju i plakala za svojim detetom. Izvukla nas je iz tuge i beznađa svojom pričom i pozitivnom energijom.
Ove godine pevačica je ostala i bez svoje druge majke. Kaže da je to ponovo uzdrmalo njena i ovako krhka osećanja i da još ne može da se oporavi.
- Baka mi je bila sve u životu. Ne mogu da se pomirim sa tim da je nema. Za mene ona negde spava ili pije na terasi kafu. Možda je takvo moje razmišljanje neka vrsta ludila ili beg od svega. Ako ima pravde i tog paralelnog univerzuma, duše moje bake i majke su se sada našle tamo i konačno su zajedno. Žao mi je što sam veliki deo života provela na putovanjima. Baku i tatu sam viđala jednom u tri meseca. Pre nekoliko godina počela je da dobija blagu demenciju i dešavalo se da me se ne seća kada dođem da je posetim. Sestra i ja smo je prebacile u dom u Beogradu, pa smo je svake nedelje obilazile. Pamćenje joj se potpuno vratilo. Dozivala me je po imenu kad god me vidi na vratima svoje sobe - priča Rada, a od suza ne može da dođe do daha.
- Otkako je ona umrla, ne mogu da budem dobra ni za sebe ni za druge. Nemam snage, sklonila sam se od svih. Baš je bila posebna i mnogo mi je teško što pred smrt nisam smela da je posetim zbog koronavirusa. Domovi su tada bili zatvoreni za sve posete. Posle vanrednog stanja odlučila sam da je dovedem u selo. Pozvala sam dom i rekla im da ću je izvesti u ponedeljak. To je bio petak. U nedelju joj je pozlilo, a ona je u ponedeljak preminula. Drago mi je da sam te poslednje dve godine njenog života bila kraj nje. Ranije sam bila surova. Posao me je odaljio od porodice. Sećam se kada mi je sestra pre nekoliko godina plačući javila da je baka imala moždani udar, tešila sam je nekim glupim rečima. Otupela sam bila skroz. Hvala Bogu da sam se trgla.
Odmalena Rada je u baki imala veliki oslonac i podršku. Oduvek je bila živahno dete koje je bilo teško obuzdati.
- Bila sam neuhvatljiva, ali sposobna devojčica. Volela sam da igram tenis, košarku, išla sam na folklor. Oduvek sam se isticala. Želela sam da budem glavna i da uvek skrećem pažnju na sebe. Takva sam bila i u odnosu sa mojom mlađom sestrom. Maja i ja smo se dobro slagale, ali je ona morala mene da sluša. Danas mi često kaže da sam bila zla prema njoj dok smo bile male. Čak i kada nisam bila u pravu, ponašala sam se grubo prema njoj i govorila sam joj da mora da me sluša jer sam starija.
U toj svojoj grubosti i nesmotrenosti, Rada je jednom prilikom ozbiljno povredila sestru:
- U igri sam joj slučajno polomila ruku. Igrale smo se i ona je bila moj konjić. Jahala sam je iako sam bila starija od nje dve godine i teža čak deset kilograma. Pala je pod mojom težinom i polomila ruku. Revanširala mi se prvom prilikom, ali mnogo bezazlenije. Ujela me je!
Zbog jednog od svojih nestašluka pevačica je dobro nagrabusila. Ponovo u igri i šali, Rada je svoju sestru i još jednu rođaku jurila - nožem!
- Sada shvatam da sam imala baš čudne igre. Sećam se da sam Maju, ali i rođaku Zlatanu, jurila nožem. U to vreme je bio popularan film "Vrisak" i mi smo se toga igrale. Kada je video šta radim, tata mi je lupio takvu šamarčinu da je i danas pamtim. Objasnio mi je kada se smirio da se sa takvim stvarima ne igram. Tada me je udario prvi i poslednji put u životu.
Kada se uselila u đačku klupu, Rada je uspevala da na časovima obuzda svoj temperament. Bila je dobar i poslušan đak. Iz svog rodnog sela Četerež išla je četiri kilometara dalje u osnovnu školu u Žabljaku. Deca su je ismevala jer je bila iz malog mesta.
- Uvek sam želela da budem bolja od drugih i da nadmašim samu sebe. Trpela sam psihičko nasilje u školi jer sam dete sa sela. Nazivali su me pogrdnim imenima, ali mene to nije vređalo. Ponašanje te dece koja su mi svašta govorila još u osnovnoj školi me je toliko oblikovalo da mene sada ništa ne može da poremeti. Tako maloj su mi govorili da sam siromašna seljanka. Prozivali su me što vozim traktor, ali ja sam im se samo smejala. Nisam im dozvoljavala da me uvrede. Omalovažavali su me i zbog oblačenja, ali ja sam sve to sama sa sobom prevazišla. Jednostavno, takva sam se rodila. Hladnokrvna sam poput mog oca.
Već u ranom detinjstvu Manojlovićeva je shvatila da joj je pevanje velika ljubav. To je primetila i njena učiteljica već u prvom razredu.
- Učiteljica mi je rekla da imam talenta za pevanje. Bila je dobar pedagog i umela je da prepozna koje je dete za šta nadareno. Vodila me je na priredbe, gde sam osvajala prva mesta. Od pevanja sam počela da zarađujem kada sam imala 16 godina. Tata je za to zaslužan. Išli smo porodično na neki ispraćaj u Žabarima. Mama je još bila živa. Kada je bend počeo da svira, otac ih je pitao da li i ja mogu nešto da zapevam. Dozvolili su i ja sam počela da nižem pesme od Ane Bekute. Gosti su bili oduševljeni! Šef benda je pitao mog tatu da li mogu sa njima da nastupam i tako sam počela da učim zanat od njih. Išla sam na veselja na kojima su nastupali. Bilo mi je veoma teško zato što sam bila nova i te starije pevačice me nisu volele. Nisu htele da mi daju mikrofon, niti sveske sa pesmama. Tada su postojale sveske pune tekstova za ispraćaje, svadbe, rođenja... Nisu mi davale da iz stih svezaka učim tekstove, pa sam kupila svoju i dok su one pevale, ja sam brzo zapisivala reči. Tako sam naučila 3.000 pesama.
Manojlovićeva kaže da je najviše volela kao dete da sa ocem prodaje na pijaci:
- Jedva sam čekala pijačni dan jer je za mene bio veliki doživljaj kada me tada povede sa sobom. Najbolji pazar je imao kada smo sestra i ja išle i stajale pored njega. Dolazili su seoski momčići koji su kupovali od njega i ono što im ne treba. Lepo smo zarađivali tada, a tata je bio ponosan na ćerke. On je čak lepio moje postere na kombi iz kog je prodavao kada sam se takmičila u "Zvezdama Granda". Bio je glavna faca na pijaci.
Rada otkriva da je u jednom periodu života bila zavisna od lekova za smirenje:
- Godinu dana nisam mogla da se skinem sa sedativa. Govorila sam sebi tada: "Radmila, zaspaćeš kad god ti se spava, pa makar i u 10 ujutro." Kasnije sam uspela da nađem spas u gledanju filmova. Oni su me smirivali da ne razmišljam o problemima. Kada mi je nedavno preminula baka, nisam želela da uzmem lek za smirenje jer sam znala kakvu zavisnost može da mi izazove. Nisam želela sebi to ponovo da uradim, nisam htela dva puta da ponovim istu grešku.
Izvor: Informer.rs
Foto: radamanojlovic/Instagram