Biljana Srbljanović, profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti, pružila je podršku glumici Mileni Radulović koja je, sa još četiri učenice, prijavila učitelja Miroslava Miku Aleksića za silovanje.
Ona je na Fejbuku objavila post u kojem je objasnila zašto je pogrešno svaljivanje krivice na žrtve i njihove roditelje, te otkrila da je često govorila protiv škole glume Miroslava Aleksića i činjenice da u ustanovi radi neko ko se vucarao sa " Arkanovim Tigrovima".
- Seksualni zločin, a posebno silovanje, ovo je veoma važno razumeti, nije seks. On je nasilje koje za sredstvo ima polni odnos, neželjeni i nedozvoljeni dodir, bludne radnje koje nisu sebi svrha: silovatelj pre svega vrši nasilje nad ličnošću žrtve, podmukli atak na njenu dušu i biće, na njenu ljudsku vrednost, poništavanje svega što ona predstavlja kao osoba.
Sada se treba setiti da su u "školu" Miodraga Aleksića, upisivana deca koje je on lično, svojom rukom, birao između stotina i stotina mališana, uzrasta već od samo pet ili šest godina. On je tu decu onda uzimao pod svoje, odgajao ih, uzgajao, zalivao, pratio kako rastu, oblikovao, mesio, menjao im psihu i strukturu ličnosti, oblik ponašanja, godinama, strpljivo, iz najmračnijih pobuda, čekao da napupe, da još malo pa skoro skroz sazru, da bi ih, u trenucima njihove najveće ranjivosti i potpunog poverenja, najstrašnije izdao, najbolnije povredio, najmonstruoznije napao. On je, obljubom devojčica koje su ga godinama gledale kao očinsku figuru i osobu od najvećeg autoriteta u njihovim životima i to na način da ga poštuju i cene više od samih roditelja, decu izdao na najmonstruozniji način - započela je Biljana.
Da je Milena Radulović upisivala prava ili medicinu, neki "pošteni" fakultet, za koji se od svog petog razreda osnovne spremala, pa je "učitelj" koji je imao presudni uticaj na nju svih tih šest godina, napadne tokom časa rimskog prava ili biologije, dok su ostala deca vežbala u susednoj sali, a ona bila zatvorena u kancelariji čoveka koji je i očinska figura i autoritet i osoba od koje joj, u tom momentu, zavisi sve, da li bi iko rekao – pa htela si da studiraš prava, htela si da budeš lekarka, šta se žališ, šta si mislila, da to može da prođe bez silovanja? Pitati devojku koju je, sa sedamnaest godina, sa predumišljajem, više puta silovao čovek od šezdeset godina, a što se nisi bunila, što si se u školu vraćala, je bolesno. Recite to sebi glasno: ona je imala sedamnaest godina, on šezdeset. On je pripremao da u ćutnji trpi zločin, od njene jedanaeste godine. Ponovite to nekoliko puta. Pa onda, ako opet isto pitate, shvatite da ste deo te bolesti.
Roditeljima mediji, javnost, čaršija i sam Aleksić govore da je Mika "učitelj starog kova", onaj kod koga se zna red, koji je svoje metode nasledio od babe, iz vremena kad je "sve bilo bolje". Njima to deluje kao utočište, kao sklonište u doba kada im se čini da se sve drugo raspada, kada im i gotovo celokupno naše društvo nameće beslovesne "tradicionalne vrednosti", koje nisu ni vrednosti niti su tradicija, već su instrument opresije, stajanja nogom zavrat ljudima koji u moralno zapuštenom društvu ne znaju kome da se okrenu.
Eto kako roditelji poveruju da je normalno da daju dete u sredinu u kojoj vlada nametanje principa najsurovijeg patrijarhata, bespogovornog poštovanja vodje, guranja dece u parareligijske modele, u neravnopravnu podelu polova, otimanje prava da dete bude dete, obavezno oblačenje devojčica u suknje, obavezna molitva za početak i kraj časa glume, kult ličnosti o čijim bi moralnim vrednostima, samo da je društvo drugačije, svako normalan morao da se zapita. Onda kreće odstranjivanje roditelja, odvajanje dece od sigurnosti porodice, suptilno, a sistematsko i smišljeno metodično ubedjivanje da je njihov odnos "sa Mikom'" tajna, da roditelji ne treba da znaju za to, predator se obrušava na slabašni dečiji karakter u povoju, on najpre uništi ličnost deteta, ponižava ga, vređa, kažnjava i ruši, pa kada ga potpuno poništi, onda mu podilazi ubedjujući dete da uopšte i nije dete, nego "mali čovek", da ima pravo na svoje tajne sa "Mikom", o kojima mama i tata ne smeju ni da ga pitaju. Eto kako to roditelji nisu znali, jer nisu ni mogli da znaju.
I laž je da su "svi sve znali, ali su ćutali". Mnogo nas je koji smo često i jasno govorili protiv ove "škole", protiv tog nehumanog i nepedagoškog načina "rada", protiv maltretiranja i indoktrinacije dece, ja evo, poslednji put sad u junu, baš tokom prijemnog ispita. Ali je očigledno da niko, ali izgleda baš niko, nije znao za razmere ovog zločina. Moj prezir prema Aleksiću i kritika postojanja i uticaja njegove sekte, zasnivala se pre svega na osudi te lažne pedagogija, na onome što sam ja videla kao zlostavljanje dece, na njihovom psihičkom iscrpljivanju, na prihvatanju surove, a arbitrarne discipline, na naredbe, postupke i ponašanje "Mike" koji najviše podsećaju na ustrojstvo opasne sekte. Priznajem da se moj prezir zasnivao i na samom ideološkom stavu: nikada mi nije bilo normalno to što je ne samo prihvatljivo, nego i društveno poželjno, čak prestižno, da dečiju školu bilo čega drži čovek koji je bio lični Arkanov reditelj i veran pratilac njegovih paravojnih pohoda u Hrvatskoj, koji je te pohode snimao, o kojima je sa ponosom govorio, u čijoj video-arhivi mogu samo da zamislim kakvih užasa može da ima.
Deluje kao potpuno logično da ne želiš da ti dete ni minut nasamo boravi sa čovekom koji se vucarao sa "Tigrovima", logično bi bilo da to svoje dete uhvatiš za ruku i kažeš mu da beži bez osvrtanja, pa da mu, kad malo poraste, objasniš da ima ljudi i neljudi, da je ovde bio rat i da su mnogi medju nama radili užasne stvari. Ali, društvo koje se čak ni prema tome nije jasno postavilo, koje decenijama kasnije polemiše o "ljudskom pravu" na ratni zločin, normalizuje taj paraetički poredak, uverava te da je sve ok, da je sve dobro, da ti je dete sigurno u rukama "učitelja" koji je možda malo strog, malo više insistira na "starim vrednostima", ali će ti očeličiti, vaspitati i obrazovati dete, jer je cenjen, uvažavan, poštovan i slavan upravo zbog svega toga.
Ipak, bukvalno ne poznajem nikoga ko je pojma imao o seksualnom nasilju i čitavoj toj najmonstruoznijoj dimenziji ovog perfidnog čoveka. Sa zaprepašćenjem sam pročitala Mileninu ispovest, zapanjena sam belo gledala u ekran, dok mi nije, sa ozbiljnim zakašnjenjem sinulo – pa da. Sve sada dobija smisao. Taj strašni metod funkcionisanja sekte uopšte nije bio iz ideoloških razloga, ta ideologija, ta lažna tradicionalnost, ta patrijarhalna neravnopravnost, zapravo bila samo paravan, samo još jedno sredstvo i samo mehanizam prikrivanja pravog zločina, onog iz samog srca tame - zaključila je profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti.
Autor: Nadlanu.com/N.P.
Foto: Color Press Group/Arhiva