Završila je 1961. Državnu pozorišnu školu – Baletski odsek u Novom Sadu u klasi Margite Debeljak. Kraće vreme se usavršavala u Kanu (Francuska) kod Rozele Hajtauer (R. Hightower) 1972.
Branislav Lucic Novi Sad
U Baletu SNP-a je bila aktivna igračica od 1961. do 1981, najpre kao solistkinja a potom kao primabalerina. Prvo scensko iskustvo stekla je u baletskim sekcijama: u Pionirskom pozorištu, sa baletskom igračem Borisom Radakom, na samom početku osnovne škole. Već tada je igrala solo-partije. Boris Radak ju je usmerio u baletsku školu, pa je kao desetogodišnjakinja započela redovno baletsko školovanje.
U Kulturno-umetničkom društvu „Đorđe Zličić“ radila je sa Slavijom Marenić, koja joj je čak predlagala da pređe u Beograd kad je već bila opredeljena za balet. Još kao učenica učestvovala je u baletskim predstavama SNP.
Prvi put se u glavnoj ulozi pojavila kao Julija (Romeo i Julija, 1962), u koreografiji Georga Makedonskog. Za ostvarenja u baletima Agostino R. De Banfilda, Žar ptica I. Stravinskog i Fantastična simfonija H. Berlioza dobila je Oktobarsku nagradu grada Novog Sada 1970. Izuzetne baletske figure, scenskog šarma, tehnički spremna, smela u podrškama, bila je inspiracija koreografima i postala nosilac svih glavnih uloga (40) klasičnog baletskog i jugoslovenskog repertoara, savremenog i modernog baleta, češće rađenih za njenu igračku ličnost. Najviše je sarađivala sa Georgim Makedonskim i Ikom Otrinim, koji je u njoj otkrio moderni senzibilitet (E=mc2). Sa Verom Bokadoro (Moskva) radila je Ljubav za ljubav i kao Beatriče uspešno gostovala po pozivu u Boljšoj teatru u Moskvi. Kao Odeta – Odilija (Labudovo jezero) oprostila se od scene 1981.
Do odlaska u penziju (1982) bila je šef Baleta i asistent koreografa, a zatim je, iz porodičnih razloga, otišla u Španiju, gde se neko vreme bavila pedagoškim radom sa decom u Pamploni. Od 1. I 1995. do 1. IX 1999. i ponovo od 9. X 2002. do 10. X 2006. je iz penzije bila angažovana kao direktor (od tada samostalnog) Baleta SNP-a.
Dobitnica je Povelje SNP-a 1972, Zlatne medalje „Jovan Đorđević“ 1981, Ordena zasluge za narod sa srebrnom zvezdom 1986, dobitnica je nagrade UBUS-a 2006. za životno delo kao zalužnoj baletskoj umetnici za trajni doprinos umetničkoj igri u Srbiji.
Igrala je u filmovima Ljubav i moda, Rat, Doručak sa đavolom.
Televizija Novi Sad snimila je Portret Erike Marjaš.
ULOGE: Julija (Romeo i Julija), Čovekova žena (Čovek u ogledalu), Osa (Paukova gozba), Đavolica (Đavo u selu), Pepeljuga, Dobra vila (Pepeljuga), Svanilda (Kopelija), Nela (Krčag), Zobeida (Šeherezada), Žizela (Žizela), Devojka (Demon zlata), Adagio (Simfonija C-dur), Prva sudbina, Proleće (Karmina burana), Klara (Ščelkunčik), Kitri (Don Kihot), Lepa carevna (Žar ptica), Majka (Agostino), Aurora (Uspavana lepotica), Dezdemona (Otelo), Lizet (Vragolanka), Agata (Gospođice sa krovova), Karmen (Karmen), Rajmonda (Rajmonda), Esmeralda (Esmeralda), Silvija (Silvija), Teuta (Teuta), Mlinarica (Trorogi šešir).
LIT: S. Savić, Veliki uspeh Lizet. „Vragolanka“ može još uvek da oduševi publiku, Dnevnik, 24. IV 1973; S. Savić, Više žena nego ratnik. „Dvoboj“ Rafaela de Banfilda sa Erikom Marjaš-Brzić u glavnoj ulozi, Dnevnik, 13. III 1977; D. N(ovkov), Moskovski debi naše balerine. Ostvaren san, Pozorište, NSad, 1981, br. 1-2, s. 8; D. Nikolić, U četiri oka. Erika za dva labuda, Dnevnik, 28-30. XI 1981; N. S(imin), Premijera posvećena Eriki Marjaš-Brzić, Dnevnik, 5. XII 1981; S. Savić, Od Novog Sada do baletske scene u Moskvi: Umetnički portret Erike Marjaš-Brzić (1961-1981), u: Srpsko narodno pozorište 1861-1986, NSad 1986, s. 531-538, S. Savić, Erika Marjaš, Novi Sad 2018.
Da se još jednom rodim, verovatno bih sve ponovila. Sve. Istim bih putem krenula, opet bih bila balerina...
Erika Marjaš
[foto: Arhiva SNP]