Glumica Marija Vicković otkriva šta čini njenu svakodnevicu kad nije na poslu, ko joj je najveća podrška i kako izgleda kada "luduje".
U ansambl Narodnog pozorišta primljena je na trećoj godini Akademije i kada je imala 21 godinu, zvanično je postala najmlađa glumica u istoriji te kuće. Od tada su prošle dve decenije, a Marija Vicković je sa svakom odigranom ulogom opravdavala poverenje koje joj je ukazano na početku glumačkog puta. Zablisala je u filmu "Pogled s Ajfelovog tornja", ali je na velikom platnu nismo često viđali.
- Nisam nametljiva osoba, za mene je to odraz primitivizma - pojašnjava glumica.
Ovih dana uglavnom je na probama predstave "Široka zemlja", koja će premijerno biti izvedena početkom juna na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Paralelno snima nove epizode Pavićevih "Junaka našeg doba". Priprema se i za nastavak humorističke serije "Radio-Mileva", koja je preko noći osvojila publiku, a Mariju je, predstavila u nekom novom svetlu.
‒ Nedavno sam sela u jednu baštu da popijem kafu. Nisam mogla da verujem koliko klinaca mi je prišlo da zamoli za autogram i zajedničku fotografiju. Potvrdilo se ono što sam pomislila dok sam čitala scenario, da će seriju pratiti svi, "od 7 do 77". Gledala sam je čak i ja koja ne volim da vidim sebe na ekranu. Prvi put sam prešla barijeru i ispratila sve epizode, i zbog svoje uloge, i zbog kolega, pa i zbog smeha koji nam je preko potreban.
Da li je i na setu bilo podjednako zabavno?
- Od srca sam se smejala fenomenalnoj Olgi Odanović, koja ne prestaje da glumi ni kad se ugase kamere, već ponavlja tekst i razrađuje situacije. Cela ekipa je bila divna, sve vreme vladala je neka lepa energija. Snimali smo od oktobra do marta u studiju u Vrčinu, koji ispunjava svetske standarde.
Hoće li studio poslužiti i za drugu sezonu, kojoj se svi nadaju?
- Imamo još desetak završenih, a neprikazanih epizoda. U planu je i druga tura, trebalo bi da se pred gledaocima nađe od jeseni. Nadam se da ćemo "Radio Milevu" snimati još mnogo godina. Komšijske priče su neiscrpna tema.
Kada bismo vaš komšiluk pitali za mišljenje, šta bi nam rekli?
- Obožavaju me, bar mi se tako čini. Šalu na stranu, mislim da sam OK. Eto, u decembru, kad sam napravila malu rođendansku zabavu, prvim komšijama sam se "odužila" za razumevanje tako što sam im poslala tartar-biftek i vino.
Jeste li od onih komšinica koje gledaju svoja posla ili volite da sa nekim iz zgrade popijete kafu, čujete šta kaže interna "Radio Mileva"?
- Rekla bih da sam zlatna sredina. Najbliže komšije doživljavam kao druge roditelje, veliki su mi oslonac. To su ljudi koji su već u penziji i dosta vremena provodimo zajedno. Sa ostalim dragim ljudima popijem kafu u lokalnom kafiću.
Nedostaje vam samo frizerski salon, sa Anđelkom Prpić, pa da sve bude kao u seriji.
- Imamo i to. Ja sam, inače, od onih koji ne mrdaju iz kraja, osim kad moraju na posao ili put. Volim da mi je sve na dohvat ruke.
Da li se sa Beogradom, u koji ste se doselili iz Podgorice, rodila ljubav na prvi pogled?
- Naprotiv, dugo me je mučila pomisao "šta ću ja ovde". Nisam ambiciozna osoba, niti sam ikada maštala da osvojim veliki grad. Da su te godine primali klasu na Cetinju, ne bih ni pomišljala na odlazak. Tata me je doveo na prijemni. Podržavao je moju ljubav prema glumi i želju da upišem Akademiju. Rano sam ostala bez njega, kad sam imala 24 godine.
Može li se reći da ste ulogu profesorke Natalije posvetili mami, prosvetnom radniku u penziji?
- Mnogi koji poznaju moju mamu zvali su me dok je išla serija da mi kažu da mnogo ličim na nju. Drago mi je ako je tako. Mama je moja životna podrška.
Nekadašnji učenici pamte je kao "strogu, ali pravičnu". Da li ste vi bili njen đak?
- Nisam, bile smo u različitim smenama dok sam išla u gimnaziju. Iako je u penziji već sedam godina, nije se mnogo promenila. Kada sam od prijateljice dobila na poklon gramofon, zamolila sam mamu da mi pozajmi neke ploče. Dok je birala šta će mi pokloniti usput me je propitivala. "Evo, daću ti Mocarta. Ti, Marija, znaš šta je 'Rekvijem'?"
Jeste li pomišljali da vam muzika bude profesionalno opredeljenje?
- Jesam, ali imam taj "defekt" da su mama i starija sestra završile Muzičku akademiju. Muzičke izlete, za koje sam bila ubeđena da su savršeni, uglavnom su pratili komentari: "Slatko je. Malo si falširala, ali samo malo." Njihov pogled na moje bavljenje muzikom uvek je bilo u kontekstu "Marija se igra".
Pretpostavljam da danas iz prvih redova prate sve vaše premijere.
- Nažalost, to je neizvodljivo. Sestra živi u Nemačkoj, dok je brat u Podgorici, sa mamom. Svakodnevno smo na vezi i upućeni su u sve što radim, ali ne viđamo se često koliko bismo želeli. Mama je, recimo, sa zadovoljstvom došla na premijeru "Dame s kamelijama", jer je to delo koje je zanima. Kad mi kaže "pa, dobro, pogledaću", znam da joj naslov nije previše inspirativan.
Koja je sledeća premijera na koju ćete pozvati mamu, ali i sve ljubitelje pozorišta?
- U Jugoslovenskom dramskom u toku su probe za predstavu "Široka zemlja", po delu Artura Šniclera. Situacija sa koronom nas je dosta usporila prethodih meseci, krenemo, pa stanemo. Sada smo svi vakcinisani i neuporedivo je lakše. "Široka zemlja" je priča o bračnoj krizi koju prolazi jedan par. Sjajna je ekipa: Vojin Ćetković, Ceca Bojković, Milena Vasić, Srđan Timarov... U podeli su i divni mladi glumci Tamara Šustić i Aleksej Bjelogrlić. Premijera se očekuje početkom juna.
Pamtite li svoje prve korake po pozorišnim daskama i da li ste imali tremu?
- Ne mogu da se setim. Kad pričam o tim danima, kao da govorim o nekom drugom životu, toliko toga se desilo u međuvremenu. Generalno, nisam neki tremaroš. Volim kad sam na sceni, dok sam privatno povučena i krijem se.
Kada bi zidovi Narodnog pozorišta mogli da pričaju, kako bi opisali dvadeset godina koje ste proveli u tom zdanju?
- Bilo je suza i smeha. Bilo je i sukoba, mojih unutrašnjih, ali i sa kućom. Kada sam u 28. godini odlučila da odem u Njujork i upišem postdiplomske studije u školi Li Strazberg, pojedinima to nije bilo po volji. Zašto odustaje od sedam naslova? Kako naći alternacije? A ja sam osećala da ne mogu više da budem ni u pozorištu, ni u ovom gradu. Mlada sam ušla u jednu ozbiljnu priču, a s vremenom je sve postao kliše koji me je umorio.
Niste pomišljali da u Americi krenete iznova?
- Da sam ostala pet godina, ko zna šta bi se desilo. Možda je za sve kriva moja nestrpljivost. Završila sam postdiplomske studije i shvatila da će mnogo vremena proći pre nego što se nešto dogodi. Nisam bila spremna da kao glumica vegetiram i čekam svoju šansu. Osim toga, ja sam osoba koja traži mirnu luku. Naravno, volim i da "ludujem", ali ne bih mogla da živim u džungli kao što je Njujork.
Kako izgleda kada osoba koja je otmena poput vas "luduje"?
- E, pa ne znamo se iz kafane. Treba me videti kad uzmem mikrofon. Jednom mi je neki tip rekao: "Šta ti tražiš ovde, izgledaš kao rođena rokerka." Slušam razne muzičke žanrove, ali kad rešim da pevam, onda su to obrade nekih starogradskih pesama. Dobro, možda malo i smorim melanholičnim stihovima, ali bože moj.
Šta čini svakodnevicu Marije Vicković kad nije na poslu?
- Idem u teretanu, radim kundalini jogu, prija mi da se prošetam šumom, pa i da meditiram u prirodi. Kad god mogu, viđam se sa prijateljima. Volim da se uspavam uz dobru knjigu. Sada sam fokusirana na Šniclera, želim da bolje upoznam njegov način razmišljanja. Muzika je takođe važan deo mog dana.
Da li nam se čini ili ste u ovom intervjuu ispričali mnogo više o sebi nego što smo do sada imali prilike da saznamo?
- Ne grešite, zaista sam otvorila dušu.
Izvor: Hellomagazin.rs
Foto: marijavicko/Instagram