Ana Ivanović pre nekoliko godina otišla je iz sveta profesionalnog tenisa, ali - ne mnogo daleko. To je potvrdila i prilikom gostovanja u popularnom podkastu "Go Girl Go!", autorke i voditeljke Džudit Vilijams, gde je otvoreno pričala o svom putovanju kroz "beli sport" i životu "u civilu" nakon što je okačila reket o klin i postala majka.
Kako je voditeljka u najavi programa istakla, Ana je definicija modernog atlete, rušiteljka rekorda, vlasnica gren-slem titule, osvajačica 15 "WTA" trofeja, a oduvek je bila poznata i kao fina, pristojna devojka i veliki filantrop. Magazin "Time" svrstao je lepu Beograđanku među trideset legendi ženskog tenisa, dodala je Vilijamsova.
Da li joj se više sviđa kada je predstave kao Anu Švajnštajger ili kao Anu Ivanović, interesovalo je Džudit na početku razgovora.
- Najbolje je samo Ana. Inače je predugačko - našalila se nekadašnja teniska princeza.
Na voditeljkinu konstataciju da je za veliki uspeh koji je postigla dok je vladala teniskim terenima zaslužna snažna ličnost, Ana se osvrnula na svoje prve korake, koji, znamo svi, početkom devedesetih nisu bili nimalo laki.
- Imala sam srećno detinjstvo iako su to bila teška vremena za moju zemlju. Roditelji su sve činili da zaštite mene i mlađeg brata. Sećam se da su morali da putuju u Mađarsku kako bi nabavili hranu, imali smo sankcije, ratove oko nas... Bilo je to pitanje opstanka, ali izborili smo se. No, zahvaljujući takvom spletu okolnosti naučila sam da više cenim neke stvari.
Voditeljka je primetila da je Ana, uprkos uspehu i popularnosti, bila i ostala veoma skromna osoba, a osmeh zgodne teniserke otkrio nam je da je te reči doživela kao kompliment. Da li prve godine života, u ranom detinjstvu, imaju presudan uticaj na formiranje čovekove ličnosti, kao što smatraju stručnjaci?
- Da, zaista verujem u to. Trudim se da istu filozofiju primenim u vaspitavanju svoje dece. Uz način na koji sam odgajana spoznala sam najvažnije životne vrednosti. Moji roditelji su, između ostalog, insistirali na poštovanju i skromnosti. Jer, bez obzira na sve što postignete, na kraju dana ostajete sami sa svojim karakterom. Uspeh zna da promeni ljude, ali ako imate snažnu osnovu, nećete se pogubiti u tome.
Najveći i jedini idol kog je imala bila je Monika Seleš.
- Gledala sam njene mečeve preko televizije, dopadao mi se njen stil igre. Uostalom, dolazila je iz moje zemlje. Jednog dana samo sam rekla roditeljima da želim da igram tenis. Uporna i tvrdoglava, ubedila sam ih. Tata mi je za rođendan kupio reket, i tako je počelo.
Pobednički duh osetila je još od malih nogu.
- Nikad nisam volela da gubim. Čak i kada smo igrali "monopol", baka bi me puštala da pobedim. Ja se nikad nisam zabavljala sa lutkama kao druge devojčice, i nikad nisam zažalila što sam sate provodila na teniskom terenu dok su moji vršnjaci uživali u uobičajenim dečjim igrama. Strast me je vodila, od prvog dana. I mislim da čovek treba da se vodi strašću, da se bavi onim što voli. Na moju veliku sreću, u svemu sam imala ogromnu podršku porodice. Jedna od prvih lekcija koje sam morala da savladam bila je da prestanem da brinem o tome šta drugi misle, jer ne znaju moju priču, ne znaju šta sve stoji iza nje.
A kada život posvetite sportu, vrlo rano se naučite i disciplini.
- Volim da organizujem stvari, da imam neki plan, nekad se dešavalo da isplaniram i celu godinu. Ni danas mi ništa nije teško. Navikla sam da ustajem rano jer sam trenirala od šest do osam ujutru, a potom sam išla u školu bez obzira na to što je napolju bilo minus pet. Da ne govorim o putovanjima, iz dana u dan, iz autobusa u avion... Nimalo glamurozno. Ono što svet vidi kada podignemo pehar uvis samo je vrh ledenog brega. A ispod površine - mnogo, mnogo napornog rada.
- Bilo mi je teško da naučim kako da prihvatim poraz jer volim da pobeđujem. Kad znate da ste uložili toliko energije i rada, da biste na kraju izgubili, to ume da bude vrlo frustrirajuće. Posle poraza teško je ujutru ustati i ppčeti sve iz početka. Ali, u takvom tempu života, i nemate vremena da žalite za bilo čim. Što je dobra okolnost.
Odlučila je da napusti tenis kada je upoznala ljubav svog života Bastijana Švajnštajgera, podseća voditeljka.
- Otišla sam kada sam osetila da je vreme. Od početka sam znala da neću igrati do četrdesete godine i da u životu postoji još nešto osim sporta. Uvek me je zanimala psihologija, verujem da bih bila odličan CIA agent. U pauzama između treninga i turnira čitala sam knjige iz oblasti psihologije. Još ih volim. Interesuje me kako funkcioniše ljudski um.
- Bili biste sjajna "Bond devojka" – dodaje Vilijamsova.
- Da, samo što sam previsoka. Ne bih bila baš neprimetna.
Sve sa čime se suočavamo više od godinu dana nateralo nas je da drugačije razmišljamo i reorganizujemo život. Ana bi volela da inspiriše mlade ljude, da im ukaže na to kako uvek treba da streme ostvarivanju svojih snova i ciljeva.
- Znate kako se kaže, kada se jedna vrata zatvore, druga se otvore. Svi smo posebni, svako ima neki talenat, svoju sudbinu i put. Ali, često ljudi nisu svesni koliko zapravo mogu, a potrebno je samo protresti ih za ramena, pogledati ih i reći: "U redu je, sjajno si ovo uradio, ne moraš da budeš savršen".
Jedna od stvari koje joj nedostaju iz vremena karijere su putovanja. Zato su završila i na "bucket listi":
- Sada bih volela da putujem sa porodicom, da pokažem deci sva ta mesta koja sam posetila dok sam igrala, da otkrivamo neka nova. Nekad sam imala želju da skočim sa padobranom iz aviona, ali više ne. Definitivno bih volela da budem inspiracija mladima. Novim generacijama biće potrebni naše ohrabrenje, podstrek, podrška, oni su budućnost. Mi smo tu da ih oblikujemo i postavimo na pravi put.
Šta bi poručila mlađoj verziji sebe?
- Da se više opusti. Na nesreću, ili sreću, uvek sam bila perfekcionista. Sve sam morala da uradim najbolje. Ako nije bilo tako, bila bih tužna i razočarana. Tek kasnije sam shvatila da nije bilo potrebe za tim. Bila sam previše samokritična, a trebalo je da se više opustim i uživam u procesu.
Od nekih rituala nije odustala ni kada je osnovala porodicu. Ispostavilo se da su joj od velike pomoći.
- U našoj kući je akcija već od šest ujutru. Bavim se fitnesom tri puta nedeljno, nekoliko minuta izdvajam za meditaciju, da malo odmorim misli... Mnogo učim od supruga, uz njega sam otkrila kako da se opustim i shvatila da ne bi trebalo sve da doživljavam previše ozbiljno.
Srećna je, kaže, što je svoju strast živela punim plućima, što je napravila karijeru i postigla uspeh pre nego što je postala majka, jer sad u potpunosti može da se posveti sinovima Luki i Leonu.
- Deca su uvek na prvom mestu. Na kraju dana budem iscrpljena...
Izvor: Hellomagazin.rs
Foto: anaivanovic/Instagram