Državna potrošnja morala bi u naredne dve godine realno da se smanjuje − na oko pet odsto godišnje, umesto sadašnjeg udela države u BDP-u od predimenzioniranih 24,4 odsto.
Ocenjujući da je budžetom za ovu godinu ponovo definisana ekspanzivna državna potrošnja, što je očigledno bio sastavni deo predizbornog "kolorita", ali i nastavak istih takvih fiskalnih politika s kraja 2006. i iz druge polovine prošle godine, zbog čega nije bila moguća ni racionalna politika javne potrošnje, eksperti beogradskog Ekonomskog instituta, okupljeni oko MAT-a, opet su upozorili na činjenicu da je mnogo više mogućnosti da se vlada relativno brzo suoči s opasnom finansijskom krizom, nego što bi eventualno imala snage i bila kadra da takvu pretnju otkloni. A kako bi predizborni "ambijent" realno mogao da se produži i na veći deo ove godine, s tog stanovišta ne bi bila bila izgubljena samo 2008, već i 2009, čime bi se bitno pogoršale razvojne perspektive zemlje, odnosno ceh bi bio plaćen, pored ostalog, i usporavanjem privrednog rasta.
Nasuprot tome, autori MAT-a, polazeći upravo od projekcija iz Memoranduma o budžetu i ekonomskoj politici, po kojima bi u naredne dve-tri godine BDP trebalo realno da raste po stopi od oko 6,5 odsto godišnje, jedinstveni su u stavu da to pretpostavlja i ekonomsku politiku koja bi bila kadra da smanji deficit u razmeni sa svetom i istovremeno obezbedi realni rast lične i državne potrošnje, koji će biti manji od stope realnog rasta BDP-a, uz dvocifreni na strani investicija. Međutim, od svega toga u budžetu za ovu godinu − gotovo ni u naznakama. Kao što je poznato, budžetom je predviđen deficit od 14,8 milijardi dinara, pri čemu i udeo države u BDP-u ostaje na približno istom nivou kao i lane - na predimenzioniranih 24,4 odsto. Uz to, menja se struktura izdataka nauštrb kapitalnih rashoda, odnosno izdataka za NIP. Time tekući rashodi, dakle, potrošnja, raste za 12,1 odsto, a u tome oni za zaposlene 15,6, donacije i transferi 14,5, a subvencije za 11,4 odsto.
Ako bi se predviđenom budžetskom deficitu dodali još i izdaci za otplatu glavnice i nabavku finansijske imovine, kao i pozajmice koje se predviđaju, po računici eksperata Ekonomskog instituta − minus u budžetu suštinski se penje na čak 89 milijardi dinara, što se pokriva zaduženjima i prihodima od privatizacije. Time, po ovim autorima, fiskalna politika, umesto da hladi pregrejanu tražnju ili da bar ne dodaje rastu potrošnje, u stvari postaje i glavni faktor rasta i raspodele dohotka. A kako se nastavlja i sa "filosofijom" statusa kvo u pogledu održavanja u životu nesposobnih preduzeća, budžetska potrošnja ne samo da je veća nego što bi mogla da bude, već ne pomaže povećanju proizvodnje i izvoza, odnosno zadržava ekonomsku strukturu s kojom Srbija ne može da adekvatno konkuriše vani.
Polazeći od toga, u MAT-u su kategorični da se iz sasvim realnih pretnji finansijske krize može izaći ako se potrošnja države u 2009. i 2010. bude realno smanjivala - na oko pet odsto godišnje, ali jedna od pretpostavki je temeljna reforma javnog sektora, koja bi podrazumevala i korporizaciju javnih preduzeća, kao i reformisanje zemljišne politike i upravljanje gradskom rentom uz, recimo, kreiranje novih institucija, odnosno prerastanje sadašnjih direkcija u investicione fondove. Tu je i reformisanje javnih rashoda preko, recimo, smanjenja i subvencija, pa sve do predstojeće restitucije.
("Pregled")