Sedmog septembra navršiće se osam godina od saobraćajne nesreće koja je prekinula košarkašku karijeru Nataše Kovačević. Tada je imala samo 19 godina i sportski stručnjaci su joj predviđali blistavu budućnost. Istog dana biće održana i premijera dokumentarnog filma "Skok", u kome je prikazana njena dramatična priča, koja mnogima može da bude podstrek da ne klonu duhom, čak i kad im se učini da su sve nade potonule. Budući da je tokom snimanja ovog ostvarenja morala da oživi mnoge bolne trenutke, Nataša sada otkriva šta joj je bilo najteže.
- Vraćanje na mesto nesreće. Posebno je teško otići tamo, jer su tog dana živote izgubili naš trener i generalni menadžer kluba. Đer, grad u kom sam igrala, ima posebno mesto u mom srcu. Kad tamo odem, imam utisak kao da se vraćam kući. I danas mi je fascinantno što se udes dogodio samo pedesetak metara od znaka za opreznu vožnju.
Da li ste tokom snimanja zaplakali?
- Nisam, i upravo je to najviše nerviralo reditelja Ivicu Vidanovića. Mislim da će se do kraja života ljutiti na mene što ni u jednom kadru nema suza. Stalno je ponavljao "daj malo emocija", ali nije uspeo da ih izvuče iz mene. O kojoj god temi da smo pričali pristupala sam joj realno i nastojala da objasnim kako sam se osećala u tom trenutku. Bezbroj puta sam ponovila da u svakoj situaciji možete da otkrijete neke nove mogućnosti koje vam se pružaju, samo ako se na njih usredsredite. Daleko od toga da mi nije bilo teško, ali nisam sebi dozvolila da se fokusiram na tugu. Ovaj film je moj poslednji osvrt na celu tu priču.
Da li vam se ikada javio neki flešbek kad je trebalo da krenete na put ili kad ste bili u autobusu?
- To su me često pitali, ali baš nikad mi se nije desilo. Normalno se vozim autobusom, avionom, čak sam skakala padobranom - tandem skok, sa tri hiljade metara. Divno iskustvo, koje bih svakome preporučila. Pruža neverovatan osećaj slobode. Jednostavno, desilo se što se desilo, to je ostalo iza mene, a ja se nisam mnogo okretala.
Godinu dana posle nesreće rekli ste nešto neverovatno: "Kad bih mogla da sve što se desilo izbrišem, ništa ne bih menjala. Previše sam se navikla na sebe ovakvu da bih želela da išta bude drugačije. Znam da zvuči čudno i teško mi je da to objasnim, ali stvarno tako osećam." Da li je odgovor još isti?
- Ništa ne bih promenila. Upravo sam rekla da su prepreke tu da nas nečemu nauče, da nas pripreme za budućnost. Baš zato ništa ne bih menjala, jer se sve dešava s razlogom. Zaista mislim da za sve postoji neki razlog, a mi biramo način na koji ćemo to prebroditi. To daje određenu dozu slobode.
Da li sada imate košarkaške treninge?
- Ne, osim kad sa prijateljima, zabave radi, odigram basket ili kad se kladim u čokoladicu ko će pobediti u šutu za tri poena. Takmičarski duh je ostao u meni.
Sada ste vitkiji nego pre nekoliko godina.
- Mršavija sam nego dok sam igrala košarku. U vreme karantina pozvala sam mog kondicionog trenera Bogdana Stanojkovića, koji me je pripremao za povratak na parket, i rekla mu: "Bogiša, moramo početi s treninzima inače neću moći da prođem kroz vrata". Nedavno sam bila na moru, potom poslovno u Bugarskoj, ovih dana je mnogo obaveza u vezi s filmom, ali od oktobra ponovo krećem u akciju.
Sećate li se kako ste se osećali kada ste prvi put otišli na plažu?
- Nikada nisam o tome mnogo razmišljala. Prihvatila sam sebe takvu kakva jesam, a kad to uradiš, prihvatiće te i drugi ljudi. Oni pre svega reaguju na energiju koju dobijaju od tebe. Proteza je sastavni deo mene, na koji sam odavno navikla.
Izvor: Hellomagazin.rs
Foto: nacika7/Instagram