Neko vreme Branku Katić domaća publika nije imala prilike da gleda u serijima i filmovima. No, na radost mnogih vratila se, pa kako naglašava drago joj je što igra na našem jeziku. U filmu "Nije loše biti čovek" igra suprugu i ta uloga joj prija.
- Ja igram jednu suprugu koja voli svog čoveka, koja shvata da je on u teškoj situaciji već godinama. On je izgubio posao, izgubio je ponos, trudi se da zadrži dostojanstvo. Malo se čudno ponaša, dolazi kući i stalno priča o nekom psu sa kojim komunicira. Mnogo sam se zabrinula - rekla je Branka Katić.
Da li ova uloga može da se poredi sa vama privatno?
- Ja sam brižna majka i brižna supruga i neko sam ko brine o ljudima i koje zna i koje ne zna.
Znači li to da je ljubav pokretač u vašem životu?
- Trebalo bi da bude pokretač u svim našim životima, ako otvorimo srca u ljubavi.
Kako je to danas biti čovek?
- Mislim da je na svakome od nas, da donese tu odluku, da li hoće da bude dobar i da brine o onima koje voli i da bude pristojan prema onima koje ne poznaje ili hoće da bude fukara, da otima, krade, laže. Volela bih nekako da se vratimo pravim vrednostima u životu i da malo više zagrlimo jedni druge.
Da li volite premijere, šetnju crvenim tepihom?
- Ja to najmanje volim, verujte mi. Ja najviše volim da glumim, a crveni tepih malo manje. Odradićemo sve što ide uz ovaj posao. Moje srce ide tamo gde se radi, tamo gde se igraju predstave, a ovo sve prati ovaj posao. Sad imam dosta uloga, koje sam snimila i koje igram u pozorištu.
Da li biste mogli ponovo da napustite sve i da se vratite u London?
- Ja živim i tamo, živim i ovde. Ovde sam se vratila kako bih igrala više u pozorištu, što je na mom jeziku u mom gradu. Imala sam prilike da uradim neke nove serije. Sad možete da gledate seriju "Advokado", koju jako volim i jako je luda. Uskoro počinje peta sezona serije "Ubice moga oca", uradila sam "Bunar", film Koste Đorđevića "Žal", a igrala sam malu ulogu kod Vuka Ršumovića u božanstvenom filmu koji ćete gledati sledeće godine. Radim, pa me to čini srećnim.
Kakav je vaš stav prema životinjama? Da li je isti slučaj i sa ljudima?
- Ljudi se nekad i prema ljudima loše odnose. Biti surov je nemanje ni pameti, ni saosećanja. Nekad i taj krug nasilja je zaista tragičan, jer ti ljudi koji to rade, uglavnom su bili tučeni kad su bili deca. Svojim primerom treba pokazati deci da si uvek spreman da ih saslušaš, da želiš da im pomogneš, da to kako se oni osećaju da je to važno.
Kada se vratite u vreme filma "Pad u raj" i sve te filmove koji su ostavili lep utisak na našu kinematografiju, šta možete da kažete kakva je Branka bila tada?
- Ja mislim da je Branka uvek ista. To sam uvek nekako ja. Sa godinama sam možda nešto zrelija, možda nešto mirnija, možda sam nešto i naučila, ali to sve ide sa godinama. Lepota našeg posla i u opšte života, je to što uvek možeš da budeš bolji. Uvek možeš nešto da naučiš, nešto da usavršiš, nešto da shvatiš, nešto da pustiš... Dešava se sve i dalje.
Živite i u inostanstvu. Gde je teže? Kako ste se snašli tamo?
- Iskustvo koje sam ovde stekla, učinilo je da se nikad ne osećam inferiorno, niti kao da mi tamo nešto fali. Možda je tamo organizacija surovija. Vreme je novac, pa tamo neke stvari moraju da se odrade u nekom određenom roku. Meni je glavna razlika što me pojedine priče u kojima ovde mogu da učestvujem više diraju. Jer to su priče iz našeg naroda. Žene koje bolje razumem, koje znam.
Izvor: Blic.rs
Foto: Vojislav Vujanić