"Da li ste za hladno pivo?" - rečenica koju je ovaj bend čuo toliko puta u životu, da im više nikako nije zanimljiva. Ali može biti interesantna vama, jer grupa "Hladno pivo" prvi put planira veliki solistički koncert u Beogradu. Posle nekoliko gostovanja na festivalima, srećni su što će imati prilike da beogradskoj publici predstave nešto više nego do sada. O albumu "Knjiga žalbe", saundtreku njegovog života, panku i beogradskom koncertu razgovarali smo s Miletom Kekinom...
Da li je istina da ste hteli da promenite ime benda zbog toga što vas, gde god sednete da popijete piće, pitaju: "Hoćete hladno pivo?"
- Pa jeste... (smeh). Ne menjemo zbog toga ime, ali ponekad zna da bude onako... Ljudi žele da ispadnu duhoviti. Ja sam tu uvek kao ''Ha, ha, ha... dobra fora! Nisam se toga setio...'' Ali verovatno postoje i gora imena koja možeš dati svom bendu.
Je l' vam to pravilo više problema nego što vam je pomoglo?
- Znaš, kad smo tražili jednom da nam "Koka-kola" bude sponzor za neki koncert, tu smo imali velikih problema s imenom. Bilo je glupo da "Koca-kola" bude sponzor ''Hladnom pivu'' (smeh)" Na kraju od toga nije bilo ništa, ali eto, nakon puno godina je jedna zagrebačka pivara uspela da se ''zakači'' za nas, pa nam tu i tamo, kad imamo neke koncerte, plate dvoranu.
Čula sam neverovatnu informaciju da ste svojevremeno imali veliki problem da nađete pivaru sponzora!
- Bili smo nezanimljivi jer smo bili premali bend za njih. Ali kada smo dospeli do prvih većih dvorana, onda su pokazali zanimanje... Ali to nije imalo veze sa činjenicom da se zovemo ''Hladno pivo''. Ne možeš ti sad da dođeš i kažeš: mi smo ''Hladno pivo'' i mi bismo hteli da nam pivara bude sponzor. To nije dovoljno jak argument, moraš i privući dovoljno ljudi.
SAMO NEK JE ROKERSKI
Kada svirate na festivalima, koliko vam je bitno da u prefiksu bude i ime nekog piva?
- U svakom slučaju je dobro. Ne mora da bude pivo, ali bilo bi glupo da je hrana za bebe ili firma koja pravi uloške! Nešto što je ipak rokerski, pa je malo bolje... Ne smeta nam to, u svakom slučaju, i ne mora da bude naš sponzor.
- Hteli smo da sviramo u jednom parku u Gajnicama! Ima jedan veliki park u središtu našeg predgrađa, sedeli smo na klupi, još niko nije imao instrumente...
A već ste bili bend?
- Da, da, već smo bili bend iako nismo imali nijednu pesmu i nijedan instrument... Ali već smo razmišljali da bi nam bila premala Dvorana sportova, i da bi možda bilo bolje napraviti svirku na otvorenom, da svi mogu da dođu! To su bile maštarije... Ali eto, sad smo se već opasno približili tim svojim maštarijama.
To znači da ste ostvarili više nego što ste očekivali?
- Apsolutno! Više nego što nam je bilo ko mogao tad predvideti. U principu su nam svi predviđali jednu kratku i neuspešnu karijeru!
OD NULE
Koliko ste kroz karijeru pratili svoje želje i instinkte, a koliko su publika, izdavači i okolina uopšte uticali na vas?
- Bila je '93. kada smo radili album, tako da nam je bilo jako bitno da nas neko čuje. Imali smo puno svirki, ali sve to nije ništa dok ljudi ne mogu da te čuju na nekom nosaču zvuka. To je bilo u vreme kad su se još proizvodile ploče, pa nam je jednog dana došao jedan gospodin, Sale Dragaš, koji nam je pre toga na jednom takmičenju dao ravno nula bodova! Došao je nakon jednog koncerta, video je da tu ima sve više i više ljudi, pa nam je rekao da bi nam platio snimanje albuma. Dao je svoje zadnje novce... čak je rekao da zbog toga nije imao ni za kafu i da će biti na pozitivnoj nuli ako proda 500 albuma. Prodat je u 20.000 primeraka, tako da je Sale posle imao za puno, puno kafa, a mi smo mogli posle tog prvog albuma da sviramo na mestima za koja pre toga nismo ni znali!
Koliko su vam bitne nagrade koje dobijate, s obzirom na to da pankeri nisu baš poznati kao ljudi koje to preterano zanima?
- Nama je prva nagrada bila "Porin", to je bilo prvi put da se ta nagrada delila, i dobili smo nagradu za alternativni rokenrol. Mnogo nam je značila u tom promotivnom smislu. Jer, to nije bila sjajna godina za sviranje rokenrola, niti za bilo šta.. To je bila dobra godina za oružje eventualno, ali za bavljenje bilo kojim vidom kulture ili muzikom nije bila, definitivno! To nam je bilo bitno samo zbog toga da nas ljudi čuju, da možemo da odemo negde da sviramo, jer mi smo bend koji prvenstveno zarađuje od koncerata, ne u smislu da nam je to potvrda da li smo dobri ili ne. Sada nam to više stvarno ne znači ništa, jer sad imamo svoju publiku koja će nas voleti bez obzira na to da li ćemo dobiti neku nagradu ili ne.
Publike sada imate dovoljno, ali pretpostavljam da vam se, kao i svakom drugom bendu, dešavalo da ljudi bude manje nego što ste očekivali. Šta radite u tim situacijama?
- Kad me ljudi sad pitaju kako ide moja glumačka karijera, ja im kažem: pa, sviraš par puta u praznim dvoranama i moraš da budeš dobar glumac i praviš se kao da ti je fantastično, ponašaš se kao da je puno. Tu su ponekad potrebni neki glumački kvaliteti (smeh)! Nije mi žao zbog toga. Apsolutno svaki bend to mora da prođe na putu do nekog uspeha. Moraš proći i dobro i loše. Mi smo imali priliku da sviramo i u polupraznim, a bogami i u praznim dvoranama, gde je bilo više konobara nego publike! Na neki način te to kali i čini otpornijim za posle, za bilo kakve situacije.
Negde ste izjavili da nijedna pesma ne može biti dovoljno dobra...
- Nijedna pesma ne može biti dovoljno dobra da je mi ne bismo mogli uništiti svojom obradom! Zato smo prestali da se bavimo obradama (smeh)!
Kad smo kod tih izvođača koji su uticali na vas... Koliko daleko bi otišao da čuješ svoj omiljeni bend?
- Išao sam do Amsterdama da vidim uživo Toma Vejtsa, to mi je bilo jedno fenomenalno iskustvo, to mi je veliki uzor, recimo... Springstina sam išao da gledam u Berlinu, kada je bio na solo turneji, samo s akustičnom gitarom. On mi je mnogo bolji u tim ''mirnim trenucima'' nego sa bendom. Spreman sam da potegnem... ako imam novca i vremena, spreman sam da krenem na put jer, nažalost, jako puno bendova ne dolazi kod nas. Vrlo često dolaze bendovi koji su već na zalasku karijere, koji više nisu u zenitu. "System of a Down" sam išao da gledam u Milanu, to mi je užasno drago... Hteo bih da vidim "Kings of Leon", recimo, od ostalih sam manje-više video sve što me zanimalo. U2, "Peperse" sam video... sve neke ''velike face'' sam gledao.
TRANZICIJA INSPIRACIJA
Uvek postoji neka tema o kojoj treba pisati i praviti pesme, ali posle 20 godina karijere, pretpostavljam da je sve manje tema o kojima već niste pisali?
- Mislim da živimo u državi u kojoj uvek imaš tema. One su svuda oko tebe, u ljudima su. Ne kažem da moraš da budeš iz neke male tranzitske države da bi imao inspiracije, ali ja sad ne znam šta bih pisao da živim u... Nemačkoj! Verovatno bih i tamo imao nekih svojih problema... ali volim da se družim s ljudima, volim da razgovaram i iz toga crpim najviše inspiracije, od ljudi, i onda posle iz drugih stvari – knjiga, filmova...
Na šta se "žalite'" na poslednjem albumu?
- Pa, ne znam... Jedan kritičar je rekao da je tu savršen naslov "ljubav u doba tranzicije'"... Konzumerizam i to reklamno nasilje nad nama, pomešano s tim ''biološkim satovima'', priče o velikim i malim ljubavima... Sve to zajedno daje jedan miks koji smo dobro uhvatili i oslikali na albumu ''Knjiga žalbe''.
Mnogi muzičari su skloni da govore da pank sviraju oni koji ne znaju da sviraju ništa drugo. Šta kažeš ljudima na takve konstatacije?
- Tu ima istine, ali toliko su se muzički žanrovi sada pomešali da imaš i džez-pank bendove. Više te žanrovske definicije ne stoje, jer se u međuvremenu muzika toliko iskombinovala. Po meni je hiphop vrlo sličan kantriju, po toj nekoj ''fori'' da i onima koji ne znaju dobro da barataju instrumentom daje mogućnost da artikulišu svoje ideje i osećanja, izraze emocije... Sličan je kantriju gde imaš dva minuta, imaš jednu čvrstu formu, dve strofe, refren, dve strofe, refren... I isto ima jasan tekst koji je svima shvatljiv. Po meni je bolje ako se mladi bend prvo uhvati panka, nego se odmah ''primi'' na glem rok, džez-rock... To mi se čini kao dobro ishodište, jer je užasno dobar naglasak stavljen na ono što je bitno, a to je energija, tekst i jezgrovito je.
Šta još govoriš mladim muzičarima koje upoznaješ?
- Prvo, najbitnije je znati napisati pesmu. Od toga sve ide. Ako ne znaš da napišeš pesmu, onda ti je sve drugo vrlo teško. Ne volim da ocenjujem druge, vrlo često ja nisam bio u pravu i pogrešno sam procenio nečije mogućnosti, tako da to ne volim da radim. Ali vrlo je bitno zajedništvo, pogotovu na početku, da se ljudi u bendu slažu, da funkcionišu, da nema te neke tenzije. To su neke stvari koje se ne mogu opisati, staviti na papir, i upravo to je, na žalost ili na sreću, kako hoćeš, najbitnije u muzici - sve ono što se ne može opisati rečima. Bitno je da se dobro slažete i da vi u svojoj interakciji napravite nešto dobro, svi zajedno.
Posle 20 godina, šta je tebi, ali i bendu, izazov u muzici?
- Izazov je uvek dokazati da možeš da izdaš još jedan dobar album, napišeš još neku dobru pesmu. Jer, svaki put pesma nastaje, razvija se i onda odlazi, onda više nije tvoja, nego je svačija. Tražim saundtrek za svoj život, tražim onu jednu pesmu koja će me uvek pratiti. I dokle god to ne nađem, neću prestati s muzikom.
Koliko ti se često desi da napraviš pesmu, ona ti skroz super zvuči i to ode drugima, i tek tada kažeš: pa ovo je moglo i bolje?
- Pa, događa se, nažalost, ali tu je bitno imati dobar bend koji razume... Da zapakuju tu tvoju pesmu na način da posle ne bude - bila mi je dobra onako na akustičnoj gitari, a posle se pretvorila u... Vrlo retko se to poklopi sto na sto. Imam sreće da sam sa ljudima koji već razumeju, koji znaju kad treba usporiti, kad šta treba naglasiti i to je, u principu, tajna dobrog benda - da se autor i bend razumeju.
Koliko ti je bitan humanitarni rad i mogućnost da na taj način promeniš neke stvari oko sebe?
- Mi pokušavamo da pomognemo drugim ljudima, dajemo novac organizacijama i ljudima za koje mislimo da su u nezavidnim situacijama. Bitno mi je to, ako imam, dajem, ako nemam, jebi ga...