Tekst napisao: Žikica Milošević
INmusicu kao da je bilo dosta svega tokom pandemijske izolacije, i rešio je da izađe iz “pećine” još veći, kao nekakav nagojeni medved u proleće (medvedi u proleće izlaze smršali iz pećina, btw.), kao kakva neman koja želi baciti druge u senku. U niši underground festivala, INmusic se definitivno pozicionirao u samom vrhu evropske festivalske scene, a sada je em najbogatiji ikad u istoriji, em je i 33,3% veći nego kada smog a poslednji put videli – naravno, pogađate, porastao je sa 3 na 4 dana. I nadamo se da ovaj rast nije samo privremeni mehur nastao zbog toga što se nije imalo gde smestiti toliko izvođača iz cele tri godine bukiranja, već da će ova veličina i potencijalna veličanstvenost ostati trajna.
NICK CAVE AND THE BAD SEEDS
Ali da počnemo od najvećih među velikima? Veliki mag depresije i promišljanja o Dobru i Zlu. Princ Tame, ali pozitivni. Svetac među pevačima, neumorni bloger koji bez umora objašnjava svojim sledbenicima da moraju slediti svoje „bolje anđele“, kao kakav sveštenik novog doba: Nick Cave. U svojoj najnovijoj inkarnaciji, spor i meditativan, a opet, nikad popularniji, u besprekornom odelu doći će da nam održi propoved kroz muziku. Kažu da veliki pesnici biraju samo metodu kojom će reći oono što žele u poeziji. Neki pišu na hartiji, neki su skloni „epici“ – kao reperi, pa nadugačko pripovedaju urbane nepravde, a neki su pak, kao Leonhard Cohen, Bob Dylan ili Nick Cave, skloni da pripovedaju kroz muziku: bila to Cohenova recitacija, Dylanov folk-rock ili Caveova dark-balada, svejedno je: mi dobijamo poeziju. Najbolju koja postoji u muzici, trenutno, a možda i van nje.
THE KILLERS
Robert Smith je 2018. godine izjavio da je najveći „horrorshow“ (upotrebio je baš tu reč iz „Clockwork Orange“) tokom 1980-ih, koji su oni želeli da razgrade svojom muzikom, bio – Duran Duran. I da je to bilo „šteta, jer su momci iz Duran Duran dolazili na naše svirke“. Poznato je koliko su se Morrissey i Smith mrzeli u 20. veku. „Ako je Morrissey vegetarijanac, ja ću namerno jesti meso!“ (Smith); „Debeli plačljivi klovn sa razmazanom šminkom…“ (Morrissey). A onda su se pojavili u SAD, početkom 21. veka, Amerikanci koji su, kao i cela naša generacija, a i one mlađe, rekli „Baš nas briga šta su oni jedni o drugima mislili, nama se svi oni sviđaju! A sviđa nam se i New Order i Bruce Springsteen, i mi ćemo s ljubavlju sve ovo promešati u našoj muzici!“. The Genius Sex Poets su promenili svoje ime u The Killers, fiktivno ime iz spota „Crystal“ New Ordera, gde su se čuveni Mankunijanci (tako se kaže kad ste iz Mančestera) poigrali fuzijom gitarskog roka i sintpopa. The Killers su u 00-im godinama recept doveli do savršenstva i postali zamena za U2 i samog Springsteena na stadionima. U Zagreb nam dolaze da bi promovisali svoj najnoviji album „Pressure Machine“, ali bogme i prethodni „Imploding the Mirage“ iz 2020, koji je upao baš u godinu u kojoj je koronavirus sve zatvorio.
KASABIAN
Danas deluje smešno to što su The Killers mislili da nikada neće izaći iz senke The Strokes, lidera alt-rock revivala iz 00-ih, ali tako je bilo. Na kraju se možda sve krilo i u verskim razlozima: mormon Flowers se pokazao otpornijim na iskušenja Lucifera & Co., kojima je podlega Casablancas, em Španac, em Njujorčanin, em iz porodice bogatuna i manekena. Bilo kako bilo, rivalstvo ova dva američka benda upotpunjeno je još jednim, Interpolom, a sa druge strane Atlatnika došao je novi britanski talas – Franz Ferdinand je pokrenuo revoluciju, a za njima su došli Editorsi, Yeah Yeah Yeahs, The Wombats, Arctic Monkeys… i Kasabian. Stari rokerski zvok se opasno naslanjao na azstralijski rock revival koji je forsirao Jet ili The Vines, a njihova pesma je postala simbol i same Premijer Lige, dok je „Underdog“ postao himna Leicester FC, naročito posle senzacionalne titule prvaka Engleske. Prošli put na Jarunu su nas oduševili, zašto ne još jednom.
WHITE LIES
U Britaniji su, osim ovih bendova malopre spomenutih, najdepresivnije krenuli sa pitanjima života i smrti momci iz „nevinih laži“: White Lies. Govorili su nam da je lepo umreti udvoje kad se ostari zajedno, pričali o gubljenju ćivota i o tome da treba reći zbogom vašaru i otići kući. Klasična deprimirana mladost. Ali, kasnije je zamenjena mnogo pevljivijim i veselijim pesmama, kao što su „Getting Even“, ili „Tokyo“, i sa godinama im se percepcija „posvetlila“. Imaju sjajan pop album „As I Try Not To Fall Apart”, nastao na tragovima najbolje muzike “skupih 80-ih”, venčavajući indie-pop sa metafizičkim temama i melodioznost sa nelagodom. Oh, dancing with tears in my eyes. So British.
GOGOL BORDELLO
U poslednje vreme se Jevgenij – “Eugene” Hütz u slobodno vreme na društvenim mrežama uglavnom bavi ratom u svojoj rodnoj zemlji, Ukrajini, i situacijom u Kijevu, ali nije mu nikako zameriti. Verovatno njega posebno pogađa, kao i sve „svetske putnike“ i ljude koji se bave slobodarski obojenim gypsy punkom, i koji preziru nacionalizam, sve što se dešava suprotno njegovim svetonazorima. Ali, ovaj Wonderlust King koji će mešati engleski i ruski u svojim pesmama i delovati kao „ciganski Raspućin dobrog srca“ doći će u Zagreb da nam ponovo pokaže da mržnja nije rešenje, a metak uvek ide prema tebi.
ROÍSIN MURPHY
Kažu da je Murphy najčešće irsko prezime, pa se ne trebamo čuditi zašto su i Peter i Roísin slavni muzičari. Ova žena je prošla dalek put od kraja 90-ih kada je bila toliko lepa da je ceo spot „Sing It Back“ mogao hipnotički da se gleda samo zbog toga što ona u njemu pleše u šljaštećoj haljini. Od dance-pop zvuka sa elementima elektronike i funka koji su zamenili britpop eru u svetu u godinama između britpopa i alt-rock revivala, razvila se u samosvojnu umetnicu koja voli da eksperimentiše i sa muzikom i sa garderobom – kao da je gledala puno Josipu Lisac ili Slađanu Milošević kada je bila mala.
DEFTONES
„Gluvi tonovi“ su nešto što će ljubitelji alternativnog metala poželeti da čuju prvo, tako da se izvinjavamo zbog ovako kasne pozicije. Kažu da su oni bili jedni od onih čudnih izvođača koji su, kada su čuli album „Violator“ Depeche Mode, i naročito pesmu „Personal Jesus“, poželeli da spoje nespojivo, kao što su Depeche Mode spojili sintpop i bluz. Među njihovim uzorima kriju se i The Cure, ali i silni punk i metal bendovi, pa ih često nazivaju svetom za sebe. Kao fauna Australije. Ili Radiohead metal-žanra, kako kaže jedan nadimak. Kalifornijsko sunce je često uzrok velikih depresija. Bend iz Sakramenta nam kaže da su psiholozi u pravu.
IDLES
Uvek je bilo smešno kada Suede ili Oasis kažu da oni “nisu Britpop” bend, pa je smešno i kad Idles kažu da nisu ni punk ni post-punk bend. Ali, dobro, „zovi me krčag, samo me nemoj razbiti“, kaže stara poslovica. Idles nam donose furioznu energiju Britanije, mešavinu indie-rocka i post-punka, direktno sa ulice, a Britanija kao Britanija, uvek bremenita lošim vremenom i socijalnim razlikama, političkim pukotinama nastalim posle Brexita, a kako reče Jarvis Cocker, sve u UK vam je sex & class. Da vidimo kako to u 2022. funkcioniše u izvedbi Idlesa.
FOUNTAINES D.C.
Ne znamo da li postoji grad Fountaines u District of Columbia, verujemo da ne baš, ali lako ćemo upamtiti ovo ime preko Washington D.C. ali i po sjajnoj muzici koja nam dolazi iz anglo-irske tradicije, samo kroz filter mladih ljudi koji nisu odustali od sviranja gitara u vremenu kada je zgodnije utaknuti USB i biti DJ, i koji nisu odustali od pabova i piva umesto koktela i separea. Ulični kredibilitet gitarskog indie-rocka može samo dobiti na snazi kada se klasičnom izrazu doda i savremeniji pop-sentiment kao na singlu „Skinty Fia“ sa istoimenog albuma. Još kada vidimo da se sada spot dešava u diskoteci (klubu), a ne u pabu sa bilijarom, vidimo da se Fountaines D.C., približavaju i vizuelno i muzički Buč Kesidiju, a to ne može biti loše.
SLEAFORD MODS
Nemaju baš puno veze s modsima, ali je njihova muzika jednako zarazna. Dva mršava „matorca“ iz Notingema slede put svog slavnog sugrađanina Robina Huda, a neki novi „Šerifi od Notingema“ su im arhineprijatelji. Kombinuju Stereo MC’s zarazne melodije sa repom i punk-senzibilitetom, pljuju bogataše i hipstere, potcrtavaju socijalnu dinamiku Engleske, a njihove pesme ne izlaze iz glave. Svaka saradnja im je na mestu nekako, a Amyl iz Australije samo je došla kao jagodica na šlag na tortu.
ROYAL BLOOD
Nova britanska senzacija nam dolazi iz Worthinga, vezanog za Oscara Wildea. A i oni, u staroj dobroj indie-rock britanskoj tradiciji, mešaju sve i svašta i njihova fuzija je kao neko sjajno jelo sa začinima: alt-rock, pop, punk, metal, rep, you name it. Uz čudan bas koji je već postao unikatni zaštitni znak benda, Royal Blood su se proslavili širom sveta. Paradoksalno, mesecima nisu mogli da zakažu prvu svirku u Worthingu. Možda su bili odveć originalni. David Bowie je jednom rekao: nemoj nikad biti prvi u nečemu – budi drugi, lakše prođeš. On og prvog svi gledaju s nerazumevanjem. Nerazumevanje je prošlo. Mi ih čekamo u (dalekom od Worthinga) Zagrebu.