Tekst: Dušan Majkić
Može se reći kako se ovogodišnji INmusic Festival čekao više od Nove godine i Oskara zajedno. Dobro, Oskar smo već i zaboravili ali zato već, skoro, dve godine tinja vatra uzbuđenja u nama – nama gladnima kvalitetnih koncertnih dešavanja. Maske su, nadam se, konačno pale a velika muzička imena su ostala kako bi se pobrinula za naše uspomene: Deftones, Nick Cave and The Bad Seeds, Dry Cleaning, Fontaines D.C., Gogol Bordello, Kasabian, Roisin Murphy, Royal Blood, Sleaford Mods, The Killers, White Lies, Idles, Rival Sons… Dakle, kao najlepši maturski pano u izlogu.
Pored nekih stvari koje jednostavno morate doživeti ispred vas na bini (Nick Cave and The Bad Seeds, Kasabian, Roisin Murphy, Gogol Bordello, ili The Killers recimo), tu su novi(ji) izvođači čiji albumi i koncertni nastupi ubrizgavaju svežu dozu ljudske potrebe za dobrim zvukom.
Prvenstveno su to Fontaines D.C. iz Irske (Dablin) čiji je prošlogodišnji, drugi po redu, album „A Hero s Death“ napravio pravu malu renesansu u indie-postpunk sazvežđu. U pitanju je jedno kompletno izdanje sa precizno balansiranom produkcijom čije nas pesme polako podižu u prijatno stanje neprekidne euforije. Ne treba zaboraviti i isto tako bitan njihov prvenac „Dorgel“ (2019). Neki bi rekli kako tu nema ničeg novog ali umesto jednostavnog podražavanja, Fontaines D.C. se ovde naprosto otkrivaju kako nekakvi unuci bendova koji su zapravo modelovali njihove roditelje (Joy Division, The Cure, Magazine, Wire, Gang of Four, Siouxsie and the Banshees…). Postoje svega pet godina i sve rade iz uverljive spontanosti. Nenametljivi, romantični, žustri, melanholični, besni i šarmantni. Deca (unuci, pardon) koja rastu uz muziku. Bend se pre pre dva meseca oglasio i ubitačnim singlom „Jackie Down The Line“, „I Love You“ je stigao pre mesec dana dok su trećim, plesnim, singlom „Skinty Fia“ (staroirska psovka, naravno) već duboko zagazili u vode trećeg studijskog albuma. I opet pomeranje sa zvukom i celokupnim ugođajem. Fontaines D.C. su pravi koncertni trans, zajedničko hodočašće i fluid koji publiku drži zajedno poput neke jedinstvene materije. Magični realizam se danas ispisuje njihovim kompozicijama.
U svom mladalačkom konceptu stvaranja, Fontaines D.C. imaju saborce u vidu još jednog post pank benda – Dry Cleaning. Fantastična četvorka iz Južnog Londona uzvraća udarac. Nastali su pre samo četiri godine, na brzinu su snimili nekoliko poletnih EP izdanja a prošlogodišnjim albumom prvencem „New Long Leg“ u prvi plan su konačno predstavili tekstove pevačice, neopisive frontmenke – Florence Shaw. Florence je njen vid stvaranja muzike veoma plastično dočarala u jednom intervjuu sledećim rečima: „Ponekad se jednostavno ne možeš zajebavati sa mnogo tema. Jedina stvar do koje mi je trenutno stalo je, recimo, pečeni pasulj ili su to Zvezdane staze: Sledeća generacija. To je moj interes, a sve ostalo može da odjebe. I pisaću šta god mi padne na pamet o tome, i sva moja osećanja o tome. A onda prelazim na drugu temu. To je samo način da se nateram da idem napred sa životom“. Album je pobrao dobre kritike svih poštovanih kritičara i muzičkih časopisa a o njemu najbolje možda govori i prvi singl „Scratchcard Lanyard“ – osvetnička fantazija. Taj zagonetni, ikonoklastični vokal u potpunosti transformiše iskustvo slušanja benda. Gospođica Shaw ne viče, čak ni ne izaziva emocije, već samo u nas ubacuje neku nelagodu koja postaje zarazna već pri prvom slušanju. Kao da slušate univerzalnu istinu iz usta vašeg psihoterapeuta. I baš tu se odmah kačimo na taj tok svesti izgovorenih reči koji, uz reski i ogoljeni zvuk gitare i sigurnost ritam sekcije, polako postaje manifest jedne nove muzičke hrabrosti. Mogu da ih zamislim kako u njihovom maniru pevaju staru pesmicu „London Bridge is falling down“… U svakom slučaju, biće to praznik i pražnjenje energije.
E posle Iraca i Britanaca pričamo o irsko-britanskom bendu – IDLES. Nastali su 2009. a prvi album „Brutalism“ pojavljuje se tek 2017. I onda kreće neverovatna vožnja dok sastav u velikoj brzini, do prošle godine, izbacuje čak još tri (!) studijska albuma: „Joy as an Act of Resistance“, „Ultra Mono“ i „Crawler“. I opet nervoza sa velikom dozom žestine. Ta i takva odsečnost se može čuti u skoro svakom njihovom singlu. Pravi pandan njihovom stvaralaštvu zapravo je svaka sjajno urađena epizoda kultnog TV serijala Black Mirror. Dakle, slušajući IDLES, ulazite u neispitane crne vode, ogledalo u kome nema refleksije, u napušteni ambar sazidan od napetosti. Tipičan uzorak je singl „Colossus“, pesma koja otvara drugi album benda. Frontmen i pevač Joe Talbot uporno odbija žanrovske odrednice a jedan od takvih argumenata zvučao je ovako: „Mi nismo post pank bend. Pretpostavljam da imamo onaj motorički, uzavreli pogon u ritam sekciji koji imaju neki post pank bendovi, ali imamo dosta pesama koje uopšte nisu takve.“ Na koncertu u Mančesteru 2018. rekao je samo ovo: „Poslednji put vam kažem, mi nismo jebeni pank bend!“. Dobro, nećemo se nastavljati sa njima. Prihvatićemo njihov veliki elektricitet koji će, sigurno, dovesti do nekakvog, pozitivnog, kratkog spoja. Samo da vas podsetimo, bend nije mogao da održi svetsku turneju trećeg albuma „Ultra Mono“ zbog globalne pandemije. Strpljivo su čekalli svoj momenat, poput boksera koji se tetura u poslednjoj rundi ali nepogrešivo čeka i zna da će protivnik spustiti ruke. A onda, nokaut – nema sudijskog brojanja. E, to ćete dobiti u Zagrebu od strane Bristolskog sastava IDLES. Pripremite gard.
Čoveka sa ulice možete skloniti ali ulicu iz čoveke nikada. Ovo nije rekao Konfučije niti se ovde citira neki Platon u pokušaju. Sealford Mods su daleko od klasike i prijatnih šumova mirnih ušuškanih buržujskih kvartova. Dobrodošli u Notingem! Prvi album su izbacili još 2007. a poslednji (Space Ribs), jedanaesti po redu, prošle godine. Ovaj ritam izbacibanja naslova i te kako ide uz žanr kom je ovaj duo, Džejson Vilijamson i Endrju Firn, sam kumovao: „Elektronski, minimalistički pank-hop sleng za radničku klasu“. Ritam mašina, jednostavni i ogoljeni semplovi uz Vilijamsov nervozni glas i ratoborno pripovedanje o svakodnevnom životarenju, stvorili su sliku prave Britanije danas. Njene ulice su i dalje prljave ali isto tako krajnje inspirativne za stvaranje. Ako je Benksi kralj grafita, Sealford Mods su mračni prinčevi koji se svakodnevno kreću istim ulicama. Nije ni čudo čto u su u svojoj dosadašnjoj karijeri sarađivali sa imenima poput The Prodigy, Leftfield…
Tamikrest nam donosi miris Zapadne Afrike. Ova pustinjska petorka pravi miks tradicionalne tuareške muzike sa delikatnim rok i pop uticajima i pevaju na jezikom zvanom tamašek. Njihov peti album „Tamotait“ dolazi 2020. godine i nastavlja na ruti mirisa peska i ezoterije a na tom izdanju je, između ostalih, gostovala marokanska pevačica Hindi Zahra. Ovakav delikatan žanr svetu su predstavili njihovi sunarodnici, Tinariwen pre nekih petnaestak godina. Dakle, pustinjski bluz daleko se čuje a sada je odlična prilika da u sličan trans upadnete i vi. Svaka komplikovana teritorija nosi sa sobom i veliku inspiraciju. Tako su i Tamikrest, kao tinejdžeri, ušli u muziku dok je njihova mladost bila oblikovana građanskim ratom devedesetih godina prošlog veka. Ali, kroz njihove oaze i skrivene ulice prošla su i imena poput Džimija Hendriksa, Boba Marlija, Marka Noflera, Pink Flojd… Tradicija se naprosto mora čuvati pa makar ona prelazila iz jedne forme u drugu. Takvu reinkarnaciju doživeo je i Lorens od Arabije, recimo.
Ako vam fali starog dobrog rokenrola odevenog u noviji kroj, Rival Sons je ime za vas! Nastali su 2009. u sunčanoj Kaliforniji a do sada su realizovali šest studijskih albuma. Svoje muzičke idole iz sedamdesetih godina prošlog veka predano su slušali kako bi napravili sopstvenu kašu eklektičnog zvuka sa aditivima retro senzibiliteta. Kako oni sami to kažu, u rokenrolu se ne može previše razmišljati, a ako se to radi, isti gubi svoju neposrednost i instinkt…to treba da bude borba sa noževima, a ne ples sa noževima. Oštrica njihovog oružja može se osetiti u svakom gitarskom solu. Rival Sons ili povratak na osnove poznavanja ritma.
A tu je i džez rok da razveseli malo ovu šarenu, festivalsku družinu. Formula glasi: The Comet Is Coming. Nastali su skoro pre deset godina u Londonu, gradu koji je doživeo pravu malu džez i afro bit renesansu u poslednje vreme. Drugi album ovog trija „Trust in the Life Force of the Deep Mystery“ bio je jedan od najznačajnijih izdanja u 2019. godini. Njihov svet sazdan je od psihodeličnih, elektro- i sint-zvukova a potporu dobijaju kroz psihodelične ritmove. Tu je uticaj i naučne fantastike, svemira kao i petparačkih priča sa onu stranu sna. Sve se to da videti i u njihovim spotovima. The Comet Is Coming svoje ideje pretvoraju u gorivo. Stalno ubrzavajući svoj zvuk, ka brzini svetlosti, publici nude jednu novu refleksiju današnjeg džeza. Ova kometa je sve bliže – nema sakrivanja!