U emisiji "Premijera Vikend specijal", Nemanja Vujičić je u okviru rubrike "1800 sekundi sa Nemanjom" ugostio aktuelnu zadrugarku Anđelu Đuričić.
Njena životna priča o gubitku rođenog brata, potresla je gledaoce, kao i mnoge zadrugare u Beloj kući. Ovom prilikom, ona je započela sa pričom o ovoj, za nju, jako bolnoj temi.
- Mnogo toga si u životu doživela i kada smo slušali tvoju životnu ispovest, svi su plakali. Šta ti se dogodilo, Anđela - upitao je Nemanja.
- To što sam ćutala dugo, možda se i videlo, moj ljubavni odnos, ja ćutim i puknem, pa je tu kraj! Što se tiče toga šta se dogodilo, to je tema koja je mnogo promenila mene, moju porodicu i ceo život - rekla je Anđela.
- Sa 18 godina si osetila veliku bol - pitao je Vujučić.
- Da, imala sam srećno detinjstvo i pamtiću ga zauvek tako. Mnogo puta sam poželela svoj deci da imaju slično detinjstvo. Ja to ne bih promenila da ne znam šta da mi se ponudi... Toliko sreće, ljubavi i svega, nisu se dešavale neke loše stvari. Živeli smo tako kako smo živeli i dešava se u toj mojoj 18 godini veliki preokret posle kojeg više ništa nije isto, nikako! Nekako sam gradila sve te uspomene sa baš tom osobom, jela, spavala, svađala se i mirila se. On je bio neko ko me je štitio. To mi je stariji brat tri godine. Braća su tu za sestre, kao i sestre za braću u svakom trenutku. Sad će četiri godine skoro od toga. Što više godina prođe, svaka je teža, verovali ili ne. Pomiriš se sa činjenicom da su neke stvari takve - rekla je Đuričićeva.
- Ti si sa 18 godina izgubila svoj najveći životni oslonac. Kako se to dogodilo? - pitao je Nemanja.
- Sedeli smo u kući, jednu noć, sve je bilo okej. Pričali smo o nekim planovima, večerali. U nekom trenutku on je rekao da ide da se provoza, da sipa gorivo i da se vraća odmah. Međutim, svoju sobu je nekoliko dana pre toga pospremio, što nije nikada do tada. On pođe onako i ne prođe ni pet minuta, zvoni tati telefon. Zove ga komšija da dođe hitno, Nikola je nastradado. Mi smo u čudu svi stali. Nismo mogli da verujemo, čovek je do malo pre bio tu. Pošli smo, naravno i ništa. Da, imao je saobraćajnu nesreću na putu do pumpe. Koincidencija je to neka, da se nije desilo, rekla bih da je nemoguće, na putu do pumpe, duvao je neki jači vetar, nasuo je gorivo. Vratio se i tu je jedna velika krivina, kada je prošao nije bilo ništa, a kad se vraćao, drvo je palo na put baš iza krivine. Pokušao je da izbegne to drvo, jer ga je video i eto skrenuo je sa strane. Skrenuo je na livadu, ali je on mislio da nema ničega, a po sred te livade se nalazila ogromna rupa i prosto, umesto da prođe ravno, upao je u rupu. Došli smo i zatekli strašnu situaciju - nastavila je.
- Koliko je on imao godina - pitao je Nemanja.
- 21, 22 u tom trenutku. Nije bilo nade da mu se ukaže pomoć. Mama, tata i ja smo ga izvadili. Bio je u katastrofalnom stanju. Bio je onesvešćen, ali mu je i dalje kucalo srce. Da, to je najteža slika koju sam videla u životu. Posle tog letovanja, gledali smo da pravimo planove za budućnost, a je to bilo leto kada se planiralo i onda dođe scena kroz pet minuta, koju ću zauvek pamititi - govorila je Anđela kroz suze.
- Šta nisi stigla da mu kažeš - pitao je Vujičić
- Mnogo toga, iskreno. Mnogo sam puta razmišljala o tome. Ja sam imala problem sa tim situacijama. Ja jako teško puštam ljude u život, ali se isto tako teško razdvajami svaki put imam utisak da nisam stigla da im nešto kažem. Koliko god mi volimo braću, sestre, babu, nikad ne idemo za njima i ne govorimo im da ih volimo. Prosto, pokažemo šta osećamo. Mislim da sam ja neko ko voljene osobe stavlja ispred sebe. Uvek ostane to da ga mnogo volim. Da sam znala da dođem i da mu kažem da je najbolji brat na svetu, da je neko koga vredi imati, da sam ponosna, da volim što imam takvog brata u životu... "Volim te"... To su stvari koje nisam stigla da kažem. Dala bih sve na svetu da dođe i da mogu da mu kažem te stvari. Znaš kako, leto je i gužva je. Dok je došla hitna, možda da je hitna došla ranije, možda bi bilo drugačije. Nismo mogli da vozimo, jer ne smemo telo u tom stanju da vozimo tek tako. Čekali smo, sad se i ne sećam, jer mi je svaki minut kao godina bilo. Bilo je najviše desetak minuta, možda je bilo i pet, ali je meni svaki minut bio kao godina. Iskreno da ti kažem, mi svaki dan od tada, ponavljamo jedno drugom porodično da se volimo, da cenimo jedno drugo. Ne znaš koliko voliš nekoga, dok ga ne izgubiš. Cenimo svaki momenat i od tada smo povezani kao nikad do sada. Bitno mi je da znam u svakom momentu gde smo ako smo razdvojeni. Ja sve vreme razmišljam, meni je pet minuta promenilo ceo život - govorila je i plakala Đuričićeva.
- Je l' on bio sam u tom automobilu - pitao je voditelj.
- Da, bio je sam... Imao je dosta želja. Jako je loše kad neko iz kuće pođe, ali su definitivno najgore situacije kad ode neko ko je mlad, pogotovo tragično nastrada. On je bio neko ko je tek krenuo da živi, neko iza koga ostaju porodica, devojka, prijatelji i sve ostaje neostvareno... Desila se situacija gde je tata govorio: "Ne može da se stane, mora da se ide dalje". I onda ja vidim kada ni on nema više snage, ali u praksi to nije tako. Mama, koja je prosto rodila to dete. Oni zaista žele da nam pomognu, da nas izvedu, ali oni ne mogu od te boli, koja ih razara. Ja moram u tom trenutku da se posvetim i u frizerskom salonu. U tim trenucima, roditelji su mi na neki način dali odgovornost. Tada je sve, na neki način, spalo na mene. Nema ko nije znao da se to nije dogodilo. U tom trenutku pitanje "kako si" bilo je najgore. Ja sam preuzela, zajedno sa sestrom, odgovornost - rekla je Anđela.
Izvor: Pink.rs
Foto: Zadruga Official - YouTube/PrintScreen