– Sredinom devedesetih godina u ulici Blagoja Parovića na Banovom brdu moja porodica je živela tik uz kuću Mladićevih. Čika Ratka pamtim kao sjajnog i veoma skromnog čoveka, koji je iznad svega voleo dve stvari – svoju porodicu i životinje! Sećam se da mi je jednom prilikom poklonio belog mačka, kome sam na njegov predlog dala ime Čarli. Slažem se da svako treba da odgovara za svoje postupke, ali… Svaka zemlja ima nekog Ratka koji je branio svoj narod. Naš je u Hagu, a neki drugi koji su se na surov ili čak suroviji način borili za svoje sada su premijeri polupriznatih država.
Dunja je veoma zadovoljna svojim izgledom tako da ne razmišlja o mogućim plastičnim operacijama.
– Ne samo da o tome ne razmišljam, nego ovog trenutka krvlju mogu da potpišem da nikada neću uraditi nijednu plastičnu operaciju!
Dunja je ispričala da nikada neće zaboraviti dan kad je nastadala Mladićeva ćerka Ana.
– Nikada neću zaboraviti kada je vozilo Hitne pomoći došlo u našu ulicu onog dana kada je nastradala Ana… Samo neko ko je nije poznavao može da tvrdi da se ubila. Nažalost, Ratkove ćerke se sećam kroz maglu, ali je moja porodica o njoj uvek imala samo reči hvale.
Dunja kaže da nije bila iznenađena pohavalama od strane Jelene Karleuše.
-Žena je samo objektivna… Takođe, kao prava i velika zvezda nije i nema razloga da bude sujetna i da me ne pohvali. Ovim putem joj se još jednom zahvaljujem.