Petra Divac, ćerka našeg proslavljenog košarkaša Vlade Divca za domaće medije prvi put je otkrila detalje iz života. U emotivnoj ispovesti govorila je o detinjstvu i odrastanju. Bez dlake na jeziku progovorila je i o napastvovanju koje je doživela od fudbalera Niše Saveljića, koji joj je, kao poznanik njenog oca, slao neprimerene poruke i ostavio traumu za ceo život. U emotivnoj ispovesti otkrila je i kako je to biti ćerka Vlada Divca.
Govoreći o traumi koju je doživela zbog neprimerenih poruka koje joj je slao poznanik njenog oca, fudbaler Niša Saveljić, Petra je opisala kako se osetila kada ga je, nakon svega, prvi put ugledala.
- Kada sam Nišu srela tog leta u Crnoj Gori, iako je pored mene bio moj dečko, osetila sam veliki strah i neprijatnost. Želela sam da se odmah vratimo kući. Osetila sam da nije zadovoljena pravda jer nije snosio nikakve posledice za ponašanje, a meni su ostale traume za ceo život. Roditelji i porodica, kao i uvek, bili su mi najveća podrška - rekla je Petra i istakla da uspehom smatra ako je makar jednoj ženi ili devojci uspela da pomogne nakon što je javno progovorila o zlostavljanju koje je doživela od fudbalera.
- Uspeh je pomoći i jednoj osobi ako je to moguće. Mojoj porodici se javilo i pisalo mnogo ljudi i reklo da su isto prolazili, imali sad 20 ili 60 godina, većina žena je na neki način jednom osetila nelagodnost od muškaraca. Smatram da je u Srbiji to i dalje tema koja se nije razvila i o kojoj će se prvo reći: "Ćuti" ili "Nemoj, neko će da te čuje, to je sramota za našu porodicu" ili slično. Ja baš mislim suprotno. Treba smoći snage i hrabrosti da kažeš tako nešto i priznaš šta se desilo, prvenstveno sebi, a onda i nekom drugom. Na engleskom ima izreka "Ako vidiš nešto, reci nešto", odnosi se na razne situacije, ali konkretno u ovoj treba reći da se ne bi ponovilo nekome posle tebe od iste osobe. Možda bi se na taj način i muškarcima malo otvorili vidici, da se preispitaju da možda nesvesno, možda i svesno, nekoj devojci nanose strah, traumu ili slično. Uvek treba imati na umu da je i ona nečija ćerka, sestra...
Petra je s knedlom u grlu otkrila da se, kao tinejdžerka, susrela s vršnjačkim nasiljem jer su je deca ismevala zbog toga što je usvojena.
- Kada si u pubertetu, ne znaš ni sam kako se osećaš, a kamoli kad te neko ismeva ili se šali na vaš račun u vezi s nekim vašim problemima, nesigurnostima ili slično. U mom slučaju je bilo tako da su me deca u školi zadirkivala jer sam usvojena. Ne znam iz kog razloga niti ću to ikada saznati. Moja razredna je zvala moju mamu i rekla joj o čemu se radi, te me je mama tog dana, sećam se, malo ranije uzela iz škole - kaže Petra kroz suze i ističe da se neretko pitala zašto baš ona, te šta je uradila drugoj deci, pa da joj tako grubo vraćaju.
- Pitala sam se da li sam ja njih nesvesno možda povredila, a da nisam znala? Tog dana, kad sam došla kući, svi su bili tu, mama, tata i braća. Oni su me utešili i rekli da to nije tako kako deca govore, da nesigurnosti projektuju na mene i da možda neki to nose iz kuće, a da i ne znaju šta znači. Negde duboko u sebi sam znala da nisam kriva za to što mi je rečeno, već da su pojedina deca oko mene bila nesigurna, te da su to radila da bi sebe podigla i ispala "kul". Dugo sam se posle ispitivala i pitala ko mi je pravi drug jer su neki iz moje okoline nastavili da se druže s tom istom grupom koja me je ismevala - rekla je Petra i dodala da je bilo situacija kada je ostajala sama u učionici, te da su joj tada pojedini prilazili i govorili da im je žao.
Mama ju je, ističe, tešila time da je pravi blagoslov podariti nekome dom i ljubav, te da je to jedino što je bitno.
- Kako sam starija i iskusnija, bolje razumem njene reči i apsolutno se slažem. Svi imamo različite kapacitete za razne stvari, ali prihvatiti nekoga takav kakav je i želeti da mu pomogneš i primiš ga u kuću i pod svoje, pokažeš mu put jeste veliki blagoslov. Pokazati nekome šta znači biti čovek, pružiti mu bezuslovnu ljubav, pomoći mu... to je poseban osećaj, a kad neko vreme prođe i taj neko sagleda sve, ukapiraće poentu i osećati zahvalnost ceo život, kao što je sada osećam ja.
O tome kako je biti ćerka slavnog Vlada Divca, Petra kaže da ima samo jedan odgovor, te da joj to pitanje postavljaju mnogi prijatelji:
- To je često pitanje na koje imam jedan odgovor - da li je vama teško što ste vi ćerka vašeg oca? Imam jednog tatu i odrasla sam na način koji je malo drugačiji što se tiče materijalnih stvari, putovanja i svega od prosečne osobe. Ali mogu sigurno da kažem da sam isto dobijala lekcije kad pogrešim, da sam isto bila kažnjavana, kao i druga deca, i da sam morala isto vaspitanje da prođem. Odnos koji imam s tatom i s našim prezimenom je takav da ga s ponosom nosim. Jedino što je možda "tegoba" jesu predrasude koje počinju nakon saznanja čija si ćerka.
Izvor: Republika.rs
Foto: ana_divac/Instagram