U svojoj velikoj ispovesti pevačica Jelena Tomašević govorila je o trenutku kada je upoznala sadašnjeg supruga Ivana Bosiljčića, veridbi, svadbi, rođenju ćerkice Nine i drugim trenucima koji su joj obeležili dosadašnji život.
- Ivan i ja smo se sretali na folklornim smotrama Srbije, ali smo počeli da se družimo posle snimanja humanitarnog spota za manastir Đurđevi stupovi 2007. Tek posle više od godinu dana druženja uplovili smo u vezu. Ivan me je zaprosio 2011, i dogovorili smo se da ne pravimo veridbu, da preskočimo sve običaje, jer smo već planirali svadbu. Medutim, kad smo bili u Londonu, gde je Ivan gostovao s predstavom, šetali smo po gradu i kad smo došli do Sent Džejms parka, primetili smo da svi leže na travi, pa smo i nas dvoje odlučili da prilegnemo. U jednom trenutku sam, gledajući u nebo, rekla: "Baš mi je lepo, tako sam srećna." Odjednom, Ivan je skočio i iz ranca izvukao kutijicu, kleknuo ispred mene, a ja sam počela da plačem, iako sam rekla da ne moramo da se verimo! U trenutku kad sam pristala, prolazila je grupa turista pored nas, videli su šta se dešava i počeli da aplaudiraju. Ivan je na to dodao: "Jelena, nama aplauzi ne ginu!", ha-ha-ha! Venčali smo se u Gornjem Milanovcu jer je Ivanov prijatelj, upokojeni vladika Hrizostom, služio liturgiju u tom kraju, pa nas je zamolio da dođemo s najužim krugom ljudi i obavimo čin venčanja. I zato je pala odluka da se tu venčamo, ni iz kakvog drugog razloga nismo birali Milanovac, kako su mediji pisali, da se nađemo na pola puta između Kragujevca i Ivanovog Užica. Ali to je i nebitno danas. Iako je rečeno da dođu roditelji, kumovi, braća i sestre, kad smo stigli u Gornji Milanovac, ceo grad nas je čekao ispred crkve! Uz trubače, ljudi su pevali i igrali kolo, sve je ličilo na opštenarodno veselje. Prijatelji su nam bili u šoku, ispalo je da ih nismo zvali, a jesmo meštane Milanovca koje i ne poznajemo. Bilo je i smešno i stresno. S druge strane, i lepo jer ne znam ko je imao toliko ljudi na venčanju. Na trenutke je sve izgledalo kao u Kusturičinom filmu. U svakom slučaju, lepo je što se naše sklapanje braka desilo na Veliku Gospojinu 28. avgusta, jer mnogo volim taj praznik. Inače, imali smo dve svadbe. Jednu za rodbinu, a drugu za prijatelje i saradnike. Sećam se da su se danima prepričavali događaji sa te lude žurke. Sve nam u životu dolazi onda kada je to najbolje za nas i kada smo najzreliji da to ponesemo. Tako mi je i rođenje Nine donelo najveću radost, ne samo meni nego i Ivanu i celoj našoj porodici. Promenila sam se i kao osoba od same činjenice da sam roditelj i da Ivan i ja moramo da se uskladimo i budemo sinhronizovani kao otac i majka. Divno je, a sada već uhodano idemo kroz taj životni zadatak jer je Nina devojčica od devet godina pa mnogo lakše razgovaramo, pregovaramo i izgovaramo sve ono što je lepo, manje lepo ili što je muči. Kada je dete malo, ne ume da artikuliše sve što joj je na duši. Privilegija mog posla je da nemam konkretno radno vreme, pa većinu vremena provodim s Ninom i Ivanom. Ona je navikla i zna da mama radi kada ima koncert, gostovanje, emisiju ili posao u studiju, a na mnoga dešavanja ide sa mnom. Ali lako je uskladiti vreme kada imate ljude koji vas razumeju, podržavaju i vole. Trudim se da odnos kakav sam imala s mamom izgradim i s Ninom. Iako sam se poveravala najboljim drugaricama, uvek sam od mame tražila pomoć kad bi mi zatrebalo. Ćerki nikada neću moći da budem najbolja drugarica, ali ono što ona zna jeste da sam uvek tu za nju kad god joj zatreba podrška i kad god je u problemu.
Izvor: Kurir.rs
Foto: