- Znam Ejmi Vajnhaus već godinama. Kada sam je upoznao u Kemdenu bila je samo još jedna otkačena osoba u roze satenskoj jakni koja se muvala po barovima sa zajedničkim prijateljima, od kojih je većina bila u cool indie bendovima ili su bili neke nebitne figure koje su se kroz život kretale s impotentnom harizmom poput Withnaila (junak britanske crne komedije "Withnail and I" iz osamdesetih, koji je gubio vreme po Kemdenu, prim.aut.). - krenuo je Rasel Brend svoje potresno sećanje i u samo dve rečenice jasno "naslikao" društvo u kome se kretala Ejmi.
- Karl Barat mi je rekao da je ta "Vajnhausova" (kako sam je obično zvao i zbog čega sam često kritikovan, jer je nekako smešno zvati devojku njenim prezimenom) džez pevačica, što mi se učinilo kao bizarna greška u tom društvu. Po meni, sa mojim ograničenim muzičkim znanjem, ova informacija je postavljala Ejmi iznad nevidljive granice značaja. "Džez pevačica? Mora da je neki ekscentrik", mislio sam. Svejedno, ćaskao sam sa njom, jer na kraju krajeva bila je devojka i bila je slatka i neobična, ali najviše od svega ranjiva - nastavlja Brend tekst koji već na samom početku pokazuje koliko je Ejmi bila posebna, na sve dobre, ali i loše načine.
- U to vreme sam tek izašao sa odvikavanja i željno sam tražio manje komplikovane žene, tako da sam bio jedva svestan jasno vidljive činjenice da smo Vajnhausova i ja delili nesreću - bolest zavisnosti. Svi zavisnici, bez obzira na supstancu koju koriste ili njihov socijalni status, dele konzistentan i očigledan simptom: nisu sasvim prisutni kada im se obraćate. Komuniciraju sa vama kroz jedva primetan veo, koji je ipak nemoguće ignorisati. Bilo da se radi o beskućniku na heroinu koji vas gnjavi zbog 50 penija za šolju čaja ili da se radi o direktorčiću u elegantnom odelu koji na kokainu "peni" o svom brzom čamcu - postoji otrovna aura koja vam onemogućava da se povežete sa njima. Oko sebe imaju vazduh nekog drugog mesta na kome bi radije bili gledajući kroz vas. I naravno da jesu na tom mestu. Prioritet svakog zavisnika jeste da anestezira bol življenja kupujući olakšanje kako bi dan prošao bezbolnije - iskren je Brend o tome kako zavisnici gledaju na život.
Brend, koji se u oktobru 2010. venčao sa pop zvezdom Kejti Peri, prvi put se susreo sa Ejminim neospornim talentom na koncertu Pola Velera, kada mu je bila predgrupa.
- Stigao sam kasno i kako sam se probijao do publike kroz plastične osmehe i plastične čaše, čuo sam čudesan ženski vokal. Ušavši u prostor video sam Ejmi na bini sa Velerom i njegovim bendom... A onda se desilo strahopoštovanje. Strahopoštovanje koje vas obuzme kada ste u društvu genija. Iz njenog čudnog, nežnog prisustva dolazio je taj glas, glas koji se činilo da ne dolazi od nje, nego odnekud iznad čak i Bili (Holidej) i Ele (Ficdžerald), iz suštine svega veličanstvenog. Glas koji je bio pun takve snage i bola da je odmah davao osećaj ljudskosti povezane sa božanskim. Moje uši, moja usta, moje srce i um su se istog momenta otvorili. Vajnhausova. Vajnhausova? Vajnhausova! Ta nikogovićka... Bila je je... genije - piše Brend, pored ostalog, o svom prvom iskustvu sa glasom Ejmi Vajnhaus.
Pred kraj svog potresnog teksta, koji u celosti možete pročitati na sajtu russellbrand.tv, Brend piše sledeće:
- Sada je Ejmi Vajnhaus mrtva i slična je mnogima čije nepotrebne smrti su retrospektivno romantizovane u 27. godini. Da li je ovu tragediju bilo moguće sprečiti ili ne, sada je nebitno. Danas je to nemoguće sprečiti. Bolest nam je uzela predivnu i talentovanu ženu.