Iako statistika Svetske zdravstvene organizacije govori da oko deset odsto populacije ima neki oblik invaliditeta, u našoj zemlji ne postoje egzaktni podaci o tome koliki broj naših sugrađana ima problem sa sluhom, vidom, govorom ili kretanjem, koji bi predstavljali polaznu osnovu za kreiranje politika kojima se unapređuje položaj osoba sa hendikepom, ističe se u "Izveštaju o ljudskim pravima mladih u Srbiji u 2021. godini", koji je izdao Beogradski centar za ljudska prava.
Međutim, uprkos nepostojanju zvanične statistike, svakodnevica govori da su mladi sa invaliditetom suočeni sa brojnim problemima i izazovima, počev od obrazovanja, preko osamostaljivanja, pa sve do zaposlenja. Kako se navodi u izveštaju Beogradskog centra za ljudska prava, jedan od prvih koraka u osamostaljivanju mladih sa invaliditetom jeste napuštanje porodičnog doma, a oni koji žele da krenu u samostalni život susreću se sa brojnim izazovima – potencijalni stanodavci otvoreno su nepoverljivi i strahuju da bi njihova imovina mogla biti oštećena, a agencije koje izdaju stanove često ne posluju u skladu sa svojim obavezama i nisu u potpunosti upoznate šta sve spada u diskriminaciju. Prilikom kupovine stanova javlja se problem nepristupačnosti ili pak izrazito viših cena, ukoliko bi stan zahtevao prilagođavanje. Kada je reč o nasleđenim stanovima, koji takođe ne ispunjavaju uslove za samostalan život, postoje različite procedure u zavisnosti od lokalne samouprave, gde opštine pomažu adaptaciju spornog stana ili zgrade. Mlade osobe koje imaju problema sa sluhom ističu da najveći broj zgrada ima interfon, koji ne poseduje svetlosnu signalizaciju ili ekran, tako da je sam ulazak u zgradu svojevrsna prepreka.
- Mladi s invaliditetom u Srbiji suočavaju se sa višestrukim izazovima u pogledu nabavke, održavanja i zamene pomagala i asistivnih tehnologija koje su im neophodne za svakodnevno funkcionisanje i samostalan život. Naime, u periodu od 2016. do 2020. godine, u proseku se godišnje od strane lekarskih komisija Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje odbije 63 odsto podnesenih zahteva za medicinsko-tehnička pomagala koja se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja. Opredeljeni iznosi za nabavku pomagala iz sredstava RFZO-a nisu dovoljni za nabavku kvalitetnih pomagala koja bi omogućila mladima s invaliditetom dostizanje najvećeg mogućeg stepena samostalnosti i uključivanje u zajednicu. Štaviše, mnogi mladi sa invaliditetom navode da im korišćenje neadekvatnih pomagala uzrokuje pogoršanje zdravstvenog stanja, te da za adekvatna pomagala moraju da izdvoje značajna lična sredstva koja višestruko prevazilaze iznose prosečne zarade u Srbiji, pa se se može zaključiti da pristup kvalitetnom pomagalu postaje klasna privilegija - ističu autori izveštaja.
I pored toga što važeći Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja garantuje svoj deci pravo na inkluzivno obrazovanje u najbližoj ili drugoj školi po odluci roditelja, ipak je zadržan "paralelni" sistem obrazovanja – u obrazovnom sistemu Srbije još uvek postoji 48 škola za obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom i one su neravnomerno raspoređene. Ukoliko se roditelji odluče da se njihovo dete obrazuje u nekoj od specijalnih škola, a u njihovom mestu takva škola ne postoji, oni su prinuđeni da već u najranijem uzrastu smeste svoje dete u internat.
Nedostatak personalnih asistenata i fizičke prepreke glavne su teškoće koje stoje na putu obrazovanja dece i mladih s motornim invaliditetom, pa se često dešava da oni ne mogu da upišu željenu školu zato što nemaju pristup zgradi ili školskim prostorijama. Deca i mladi sa smetnjama u razvoju, koji su smešteni u institucijama, imaju ograničen pristup obrazovanju jer većina nije ni upisana u škole, a oni malobrojni upisani su pretežno u specijalne škole, što doprinosi njihovoj daljoj segregaciji i izolaciji.
Broj mladih sa hendikepom koji dolaze do indeksa željenih fakulteta i dalje je na nivou statističke greške – podaci Udruženja studenata sa hendikepom govore da je u periodu od 2017. do 2020. godine na prvu godinu studija 35 visokoškolskih ustanova u Srbiji u proseku upisan svega 1,51 student sa invaliditetom, a udeo akademaca sa invaliditetom u opštoj studentskoj populaciji manji je od 0,3 promila.
Izvor: Politika.rs
Foto: Ilustracija/Freepik.com