Neretko se za neke osobe koje intenzivno i ekspresivno reaguju na neke događaje ili informacije kaže da su paranoični. Obično taj pojam vežemo uz nekoga ko je nesiguran, u strahu ili očekuje samo najgore. Ponekad se izraz paranoična osoba koristi za one koji veruju u teorije zavere.
Međutim, paranoja je vrlo ozbiljan psihički poremećaj koji spada u simptome psihotičnih poremećaja, pa se retko pojavljuje kao samostalna bolest. Deo stručnjaka navodi da paranoja jeste bolest za sebe, ali poslednji podaci pokazuju da ne postoji jasna dijagnoza paranoje, koliko drugih poremećaja uz simptom paranoje. Paranoja je retka, ali vrlo teška. Glavni simptomi su izražena teskoba, sumnjičavost, strah, osećaj kao da "su svi protiv vas" i slično.
Osim paranoje nazivi za ovo stanje su sumanuti poremećaj ili deluzioni poremećaj.
Što je paranoja?
Uzrok paranoje može biti u prethodnom događaju koji je izazvao pojačan strah, učenju, društvenoj okolini ili neki drugi psihički poremećaj. Javlja se kao simptom nekih drugih psihičkih bolesti, a najčešće uz paranoidnu shizofreniju. Iako se osobine ličnosti obično formiraju u adolescentskom dobu, paranoja se češće pojavljuje kod osoba između 30 i 45 godina. Nije retka ni u starijem životnom dobu.
Glavni i karakteristični simptomi paranoje su:
– interpretiranje sveta iz pozicije ugroženosti,
– preterana opreznost i sumnjičavost uživo i onlajn,
– manjak poverenja u sebe i druge,
– osećaj teskobe, straha, neprijatnosti,
– uverenost da osobu neko uhodi, prisluškuje ili stalno gleda,
– izražena ljubomora,
– nagle promene u društvenim odnosima.
Osoba koja ima paranoju ljudima iz svoje okoline će pričati da trebaju biti oprezni, upozoravati ih na iracionalne mogućnosti. Takve osobe možda neće želeti da pričaju preko telefona zbog uverenja da ih neko sluša ili da izlaze iz svog doma zbog straha da ih neko neprestano prati. Paranoična osoba ne razmišlja racionalno niti logično.
Bolesnik može imati paranoju i po nekim pitanjima u životu se ponašati iracionalno, ali istovremeno imati vrlo logično i zdravo razmišljanje u drugim stvarima. Paranoidne osobe mogu normalno funkcionisati, raditi i družiti se te samo ponekad doživljavati paranoične simptome. U nekim slučajevima se na prvi kontakt ne može prepoznati da osoba pati od paranoje.
Jedna od glavnih karakteristika ovog problema jeste da osobe s ovim poremećajem lako ulaze u rasprave, ali i da ih je jako teško smiriti, odnosno, uveriti da su iracionalni ili u krivu. Ne prihvataju druga logična objašnjenja jer njima nisu logična, te čvrsto veruju u svoje zamisli i mišljenja.
Uzrok paranoje
Uzrok paranoje nije u potpunosti poznat, ali neki podaci pokazuju kako postoji genetska povezanost. Osim što postoji mogućnost da osoba razvije paranoju zbog biološkog nasleđa, velik uticaj na razmišljanje i delovanje ima vaspitanje. U porodicama u kojima se deca odgajaju na način da budu u strahu od sveta i sumnjičava, može se razviti paranoja.
Slično je i sa društvenim okruženjem koje može uticati na razvoj paranoje kod mladih. Sistem vrednosti u trenutnom svetu pomalo je sumanut i u svakom trenutku bilo ko može biti krivac. Smanjen je nivo empatije i tolerancije te osobe češće budu izopštene iz društva zbog drugačijih mišljenja. Sve to, uz druge društvene faktore, može uticati na razvijanje ovog problema kod osobe.
Paranoidna osoba se ne može racionalno postaviti kada se nađe pred izazovom ili informacijom koju ne razume. Uzrok paranoje stoga može ležati i u prethodnom negativnom iskustvu ili traumi koji su prouzrokovali strah ili jaki stres.
Paranoja može biti uzrokovana drugim psihičkim bolestima i poremećajima poput:
1. Paranoidni poremećaj ličnosti: reč je o dugotrajnom obrascu problematičnih misli, ponašanja i osećaja koji se obično razvija u adolescenciji i prolazi s godinama.
2. Deluzioni poremećaj: osoba ima jednu iluziju ili fiksaciju bez drugih simptoma mentalne bolesti; neki stručnjaci upravo paranoju nazivaju deluzijskim poremećajem.
3. Paranoidna shizofrenija: oblik psihoze koji kod pacijenta uzrokuje problem s tumačenjem stvarnosti, pojavljuje se uz druge simptome poput halucinacija, zabluda, smanjene motivacije i zbunjujuće razmišljanje.
4. Psihotični poremećaj ili psihoza: osoba ima poremećeno testiranje realiteta, doživljava halucinacije, neprikladno komunicira, ima kompleksan poremećaj odnosa prema sebi i okolini.
5. Bipolarni poremećaj: poremećaj nivoa raspoloženja i aktivnosti koji uzrokuje nalete izuzetno dobre i izuzetno loše energije i ponašanja, maniju, hipomaniju te depresiju u epizodama.
6. Neurološke bolesti: poput Alchajmerove bolesti, Parkinsonove bolesti ili Hantingtonove bolesti.
Još neki uzroci paranoje mogu biti preterano korišćenje droga i opijata poput alkohola, amfetamina, THC-a, kokaina i ekstazija. Neretko se paranoja pojavljuje prilikom odvikavanja od droge.
Dijagnoza i lečenje paranoje
Ako se kod osobe počnu pojavljivati znaci paranoje bez da ima ranije dijagnosticiran mentalni poremećaj, pokušajte obzirno i pažljivo razgovarati s njom. Verovatno ste već primetili da se sa takvom osobom ne možete raspravljati te se zato savetuje ne protivrečiti paranoičnoj osobi. Osoba u tom stanju mogla bi to shvatiti kao napad što može samo pojačati iracionalno ponašanje. Izbegavajte svađe s takvim osobama jer tako samo pojačavate simptome ove bolesti.
Ukoliko ste zabrinuti da vi imate paranoične crte ili niste sigurni radi li se kod bliske osobe o paranoji ili kratkotrajnom strahu, pokušajte odgovoriti na ova pitanja:
– deli li neko s vama iste misli i osećaj straha i sumnje po određenom pitanju koje vas muči,
– postoji li jasan razlog vaše uznemirenosti i straha,
– imate li sumnjičave misli uprkos uveravanju drugih da niste u pravu,
– temeljite li svoje sumnje na osećajima.
Kada znake paranoje primetite kod osobe, pokušajte razgovarati s njom da poseti lekara. Obično to ne ide tako lako pa je u nekim slučajevima potrebno da se osoba "prisilno" odvodi kod lekara na razgovor. Paranoju je teško dijagnostikovati ako ne postoje prethodne bolesti, ali razgovor sa psihologom je prvi korak kod lečenja.
Lečenje paranoje sprovodi se u zavisnosti od uzroka, ali obično se koriste individualne psihološke terapije uz lekove. Lečenje ove bolesti je dugotrajan i složen proces jer osoba treba da stekne potpuno poverenje u svog lekara, što je kod bolesnih osoba teško.
Izvor: N1
Foto: Ilustracija/Freepik.com