Pevačica Radmila Rada Manojlović često pominje svoje rodno selo Četereže u kom je izgradila i kuću jer do dvadesete godine, kako je sama ispričala nije imala ni kupatilo. U svoje selo se uvek rado vraća i sa ponosom ističe odakle je kao i to da bi se danas vratila u period kada je imala 13-14 godina i kada je bila bezbrižna.
Kako je profesorka Slavica Đukić Dejanović i najavila, Rada Manojlović je svojim glasom zadobila zasluženo mesto na estradi među pevačima i već godinama uspeva da se održi u tim vodama. Kao veoma mlada je počela da se bavi ovim poslom, zbog čega je zapostavila fakultet ali ne isključuje mogućnost da će mu se vratiti.
- Ja nosim najlepše uspomene i sada kada bih mogla tako bih se vratila u svojih 13-14 godina, dok još nisam krenula u srednju školu već dok sam bila u selu, kada mi je jedina zanimacija bila reket u ruke i tenis sa sestrom ceo dan, lopte, svega. Ja sam bila sportski nastrojena, tata se i danas hvali kako sam sa sedam godina skakala dva metra i skoro 10 centimetara. To sam na majku, umela sam da okrećem ruke, kao neko dete od gume, bila sam sposobna, za odbojku, košarku, samo za fudbal nisam bila. Elastična u sportu, na mamu, a glas na tatu. I moj rođeni brat Nenad divno peva, ali tata peva... Tata ima tu boju glasa, umlilan opojan i on je od moje sedme godine čuo to kod mene, jer ja sam stalno pričala i pevala i kada nešto prepričavam ja pevam, tako da smo od malena pevali "Oj Moravo, Moravo, moje selo ravno...". Bile su i neke školske priredbe, takmičenja, baš je sve od malih nogu krenulo. U školi, hvalim se sada, ja nisam imala od prvog osnovne do četvrog srednje nijednu četvorku. Bila sam vukovac, đak generacije, dočekana kao najbolja u Braničevskom okrugu na Dvoru kralja Aleksandra - počinje razgovor o svom detinjstvu i prvim pevačkim koracima pevačica Rada Manojlović u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović".
Rada je srednju školu završila u Velikoj Plani dok je u Kragujevcu upisala Ekonomski fakultet.
- Nisam ja bila mnogo za ekonomiju ali nisam imala baš ni mnogo izbora, ekonomija je bila najbliža, ali me je život i posao odveo na neku drugu stranu a i sebe nikada nisam zamišljala kao devojku, ženu koja radi u jednoj prostoriji... - priča iskreno Rada dok je Slavica prekida pitanjem da li je imala nadimak od svojih roditelja.
- Mi smo nadaleko bile poznate kao Raja i Maja. Meni je otac dao ime po sebi on je Rade, ja Radmila, a sestra je dobila po mami Mirjani, ona je Marija. To je kod nas sve nekako povezano - kaže iskreno Rada koja dodaje i da su živeli u jednoj homogenoj porodici ispunjenoj ljubavlju.
- Tata i mama su se mnogo voleli. Ono što ja pamtim je stvarno sve najlepše, bukvalno ne mogu ničega ružnog da se setim, dobro bilo je tu i nekih svađica, i poneko tatino pijanstvo ja pamtim, ali kako će čovek drugačije, kada se okupimo na slavi, pa se raspevamo, mora da se popije, onda se obavezno posvađamo - sa osmehom kaže Rada i nastavlja:
- Život koji pamtim sa njima, tih mojih 19 godina, smatram prelomnu tačku tu moju 19. godinu je protekao u blagostanju. Ja kažem nismo imali ništa, imali smo sve. Ne znam kako je njima uspelo za rukom, uvek sam se pitala kako bih ja danas vapitala svoju decu, jer danas viđamo kako vrište, hoću ovo, hoću ono...
- To je tatin drugi brak, moju mamu je mladu preveslao, bio je dosta stariji od nje 13 - 14 godina, tada je to bilo dosta, sada je već normalno. On još čovek sa sinom iz prvog braka, a ona je bila prelepa, mlada... On je bio kamiondžija, čovek sirove snage, isklesan, danas ima 72 godine, svi koji ga vide misle da je bar deset godina mlađi. On ništa nije radio osim zemljoradničkih poslova u selu. Kada se baca balvan od bagrema on to seče, nosi kao da nije ništa, kao da ja sad podignem ovu čašu. Vretenasti mišići, nema gram sala... Jako sam ponosna na njega, na njegov izgled, nema nijednu sedu, odaju ga sedi brkovi pa se nekad obrije - priča sa ponosom pevačica.
Rada je kao mlada počela da peva, a 2003. godine se prvi put prijavila za takmičenje "Zvezde Granda" međutim ta audicija je bila neuspešna.
- 2003. godine ne prolazim audiciju, 2004. godine majka umire... Ja sam bila jako ljuta na sebe tada. Tu ja ispadnem kao 13 prase, i kažem da li je moguće da ispadnem kao broj 13 a to mi je neki srećan broj. Inače sam samoktirična, jako sam objektivna i sebi sam uvek loša i tata me je nekako naučio tome, nikada on nije rekao dobra si bila. Jako je objektivan, strog je bio, bio je malo hitlerovski, čak sam ja i plakala, jer je znao kako ja mogu i koliko mogu, pa kada ja isfalširam, on to čuje, bez obzira što sam ja njegovo dete on zna, kaže ja znam da ti to možeš bolje. On me je i trenirao, tako da sam ja i navikla zbog njega da znam gde sam, gde se nalazim, ne leti se visoko, znam svoje mesto oduvek na estradi. Takmičim se sama sa sobom ne mogu da se razočaram. Ne mogu sutra da budem Dragana Mirković ili Ceca ili Lepa Brena jer su one radile po 30 godina. Kada bih tako mislila onda bih se razočarala, ali kada postignem neki uspeh koji je veći od mog jučerašnjeg uspeha onda je to za mene velika pobeda. Svakog dana da sam sebi bolja, tom nekom svojom trasom idem - priča iskreno Rada i dodaje:
- Ja sam bila vrlo svesna mojih grešaka te 2003.- 2004. godine, to je bila ta sezona, rekla sam sebi nećeš više da se prijavljuješ dok ne budeš navežbala to, i stavrno ja se ne prijavim sledeće godine. Tada je pobedila Milica Todorović i 2007. godine se ja pojavljujem, sada sam naučila 2000 pesama, spremna sam, ne može mi niko ništa.
Počela je pristojno da zarađuje i jedan deo sredstava uložila da naprvi tati i sestri kuću...
- Ne jedan deo, nego jako veliki. Prvi novac koji sam zaradila od toga sam kupila prvi auto tati, jer je vozio šklopocije, neke fiće, neke peglice, sećam se gasilo se na svakih 30 kilometara. Mi dok dođemo na audiciju u Beograd pa to 100 kilometara... traje to putovanje - sa osmehom se priseća Rada koja priznaje da je ljubav prema porodici nešto što je oduvek gajila.
- Ljubav prema porodici je prejaka. Oni su meni mnogo dali. Materijalno nismo imali. Mi nismo imali kupatilo do dvadesete godine, šta pričamo, poljski wc, kupali smo se u lavoru. Sećam se, Lepa Brena je tada izbacila lutke njene i majka se na vašaru cenkala, da imamo i sestra i ja, sećam se tog cenkanja kao da je juče bilo. Nisu nas odvajali, imali smo malo, ali imali smo koliko nam treba. Nikada niko nije trebalo da nam kaže: "E nemamo deco, nemojte da vrištite", nas dve smo nekako znale - priča iskreno Rada i kaže da je u jednom momentu svog života počela da kupuje preterano, ali da je tu bila njena sestra kao glas razuma.
- Recimo ja to ne znam, ali sestra mi kaže da sam u jednom trenutku odlepila, da je ona morala da me spušta. Rekla mi je da sam nepotrebno trošila novac na neke stvari. Recimo na garderobu. Ona je mene tako spuštala uvek kada poletim. Znate kada ste imali 10 eura i sada imate 1000 eura, to je razlika ogromna. Nekada sam za jednu majicu skupljala dugo, a sad dođem i kupim za nekoliko hiljada eura i Maja dođe i kaže mi: "Čekaj, ti to ne nosiš, šta će ti to, to nije tvoj stil, ovo je glupost, ovo je bespotrebno bacanje para". Valjda sam ja želela sebi nešto da ispunim, da jednom u životu uđem i da ne gledam na cenu, nego trpaj u torbu i što treba i što ne treba, za sve, i za tatu i za sestru i za mene. Tata mi kaže: "Jao bre dete, ja nosim dve majice, a ti mi kupila 22". Ja sam valjda želela da kupim sve što nismo imali.
Izvor: Blic.rs
Foto: radamanojlovic/Instagram