Godinama unazad komentator Miloš Krivokapić prateći najvažnije sportske događaje na planeti svojim glasom pozdravlja gledaoce RTS-a. Tokom karijere izveštavao je sa Olimpijskih igara, svetskih i evropskih prvenstava u fudbalu, te najpopularnijih teniskih turnira.
Miloš je rođen pre 46 godina u Ivanjici i dok je kao srednjoškolac bio golman lokalnog fudbalskog kluba "Javor" sebe nije video van terena i sa mikrofonom u ruci. U tom periodu novinarstvo mu je bilo samo hobi, međutim, jedan povratak sa studija u rodni grad bio je presudan za posao koji sada obavlja. Za svoj tri decenije dug rad nedavno je nagrađen priznanjem "Zlatni mikrofon". Iako mu nagrada laska i daje podstrek za dalji rad Miloš otkriva da je njegov posao sam po sebi jedna velika nagrada kojoj se nije nadao.
Novinarsku karijeru započeli ste još kao srednjoškolac, pre tačno 30 godina. Da li ste te daleke 1993. kao voditelj lokalnog radija u rodnom gradu mogli da vidite sebe kao sportskog novinara i komentatora najvažnijih sportskih događaja na planeti?
- Ne, čak ni u snovima. U to vreme rad na radiju mi je bio neka vrsta zabave. Nešto potpuno novo za mene i više je predstavljalo istraživanje oblasti sa kojom nisam imao mnogo dodirnih tačaka. Čak ni kao slušalac. Posao kojim se bavim je odgovoran i zahtevan, ali je i dalje vrlo zabavan. Posao mi je da budem na velikim svetskim takmičenjima, u čemu zaista uživam.
Zanimljivo je da ipak niste studirali novinarstvo, već ste se okrenuli sportu i upisali DIF.
- Kada sam kao gimnazijalac počeo da radim na radiju, u svojoj glavi sam DIF već imao kao odluku. Od kad znam za sebe nešto treniram. Bilo da je u pitanju lopta ili skije. Radio i novinarski poziv kao profesija nisu bili ono u čemu sam se tada video.
Kako ste se obreli na televiziji?
- Kada sam došao na studije, godinu dana nisam nigde radio. Tokom narednog leta sam u Ivanjici svraćao do kolega u studio "Ivanjičkog radija", seo sam nekoliko puta ispred mikrofona i shvatio da ja želim time da se bavim. Sa odrastanjem i zrelošću sam shvatio da su sport i mediji dve kompatibilne stvari. Sportom sam se bavio ceo život, na radiju sam se obreo još tokom srednje škole, a profesionalno sam počeo radijom da se bavim tokom studija na "Radiju S" gde sam proveo pet lepih godina. Televizijski posao je bio prirodni nastavak kretanja u medijskim i sportskim krugovima. Prvo na 3K, a nakon toga, kao i danas, na RTS-u.
Koliko je rad na lokalnoj radio stanici, a potom na Radiju S i na koji način uticao na Vaš posao na televiziji, najpre Trećem kanalu a potom i nacionalnom emiteru - RTS-u?
- U velikoj meri. Mišljenja sam, da za posao komentatora, voditelja, novinara, radio predstavlja savršenu školu. Tamo ste ispred mikrofona, ali niste opterećeni time da li vas neko gleda. Tu naučite dikciju i stičete spontanost u priči, koja je kasnije na televiziji olakšavajuća okolnost. I tamo je mikrofon, samo su sada oko vas i kamere. Kada ono što izgovarate teče spontano, lakše vam je da se koncentrišete na stvari oko sebe, bilo da je u pitanju studio ili ste na terenu. Kada sam prešao na televiziju trebalo je samo da naučim kako funkcioniše studio. Komentarisanje utakmica na televiziji mi je bilo još lakše, jer sam radio radijske prenose sportskih događaja. Dobio sam i odličan savet od iskusnijih kolega posle prvih par prenosa. Nešto kao: "Super je, samo manje pričaj. Nije radio prenos. Ovde ljudi koji te slušaju imaju sliku."
Koje sve sportove pratite i da li postoji neki sportski događaj (meč, utakmica turnir) koji Vam je za nijansu draži od drugih?
- Najviše radim fudbal i tenis, mada sam se kroz karijeru razvijao kao univerzalac, pa sam imao priliku da komentarišem zaista veliki broj sportova. Volim da radim košarku i zimske sportove. Ne bežim ni od čega. A što se događaja tiče, svaki je na svoj način poseban. Olimpijske igre su priča za sebe. Ogromna "količina" sporta u dvadesetak dana i sve na jednom mestu. Fudbalska prvenstva, bilo da je svetsko ili evropsko, su najpopularniji događaji i privlače najviše pažnje. Ipak, meni intimno najdraži je Vimbldon. To je turnir koji je poseban. Jednostavno je drugačiji od ostalih. Sva ta tradicija koja traje više od sto godina i ne menja se, ostavlja utisak. Jedini je "gren slem" koji se igra na travi, svi učesnici su u belom, a pored ove dve boje je prisutna još samo ljubičasta. Tri boje Vimbldona i nijedna druga. Nigde, u celom kompleksu.
Koji su Vam privatno i poslovno ostali u najlepšem sećanju?
- Ako treba da izdvojim neku utakmicu ili meč, onda je izbor na odlučujućem petom meču iz "Arene" u Beogradu u finalu Dejvis kupa. Imao sam to zadovoljstvo da komentarišem duel Viktora Troickog i Majkla Ljodre, posle kojeg sam mogao da kažem "Srbija je šampion sveta!" Takvu priliku ne dobijate svaki dan. Sjajan je osećaj komentarisati fudbalske utakmice sa čuvene "Marakane" u Rio de Žaneiru, a u sećanju ostanu i neke utakmice za koje nikada ne biste pretpostavili da ćete ih pamtiti ceo život. Do kraja života neću zaboraviti utakmicu sa Svetskog prvenstva u fudbalu u Južnoj Africi između SAD i Alžira. U najavi ne zvuči atraktivno. Rezultat je bio 1:0, ali je ta utakmica bila veoma uzbudljiva. I jednima i drugima je bila potrebna pobeda, igralo se veoma otvoreno, bilo je mnogo šansi na obe strane a gol je pao u poslednjem minutu meča. Pamtim je kao da je bila juče.
Da li Vam se ukazala prilika da razgovarate sa najpoznatijim sportistima planete i ko je na Vas ostavio najjači utisak?
- Bilo ih je dosta. Sportisti su deo mog posla, kao u ostalom i ja njihovog. Rekao sam već da pored fudbala, najviše radim tenis, pa ću izdvojiti Novaka Đokovića koji je svetska superzvezda, a opet jedan sasvim "normalan" momak. Izdvojiću i Rodžera Federera sa kojim sam imao priliku da razgovaram nekoliko puta. Iako sam imao predubeđenje da je arogantan, bio je veoma ljubazan. Doduše, svaki put je bilo posle njegovih pobeda. Možda bi bilo drugačije da je izgubio.
Koliko je pažnje i koncentracije potrebno da mečeve pratite kao Miloš komentator, a ne kao Miloš navijač?
- To je sada rutina. Bilo je teže kada sam počinjao, ali vremenom naučite da isključite to u glavi. Veoma težak mi je bio prvi fudbalski "večiti derbi" koji sam komentarisao. Znate i sami da su kod nas svi ili "partizanovci" ili "zvezdaši". Tu sam morao da vagam svaku reč. Na kraju je sve bilo dobro.
Vaš rad nagrađen je "Zlatnim mikrofonom" koji dodeljuje Udruženje sportskih novinara Srbije. Koliko Vam ovo priznanje znači - kao potvrda dosadašnjeg rada i vetar u leđa za buduće poduhvate?
- Moj posao je nagrada sam po sebi, ali priznajem da je lep osećaj. To je priznanje koje dolazi od kolega koji rade isti ili sličan posao, i takva priznanja uvek najviše znače. Između ostalog, predstavlja potvrdu da sam napravio dobar izbor posla, ali i podstrek za dalje. Čeka me još mnogo utakmica.
Kakav ste navijač i u čijem društvu pratite sportska dešavanja kada su mikrofoni i kamere ispred Vas isključeni?
- Najčešće je to sa mojim sinovima ili sa bratom. Mirniji sam nego što sam bio kao mlađi, ali znam da budem i bučan. Rekao bih da sam srčan kao većina navijača, u onom pravom smislu te reči.
Autor: Tatjana Mišović
Foto: Privatna arhiva