Proslavljeni košarkaš Vlade Divac i njegova supruga Ana pre više od 20 godina usvojili su šestomesečnu devojčicu Petru.
Ana i Vlade dugo godina bave se humanitarnim radom, a u misiju širenja ljubavi i podrške uključila su se i njihova deca, Luka, Matija i Petra, koju su od najranijih dana učili pravim životnim vrednostima.
Najmlađa, Petra Divac, u okviru Fondacije Ana i Vlade Divac pokrenula je projekat "Usvojeni za usvojene", namenjen usvojenim mladim ljudima sa teritorije Beograda.
Ona je otkrila kako se odlučila na ovaj korak i kako danas gleda na proces usvajanja dece.
- Dugo sam razmišljala na koji način mogu da pomognem, pa i napravim promenu u nečijem životu. Nedavno sam pričala o svom usvajanju sa ljudima iz okruženja koji su me pitali zašto ne uradim nešto sa Fondacijom na tu temu i tako mi usmerili misli ka ovoj ideji. Nisam bila sigurna kako će se odvijati, ali sam želela da bude dostupna svim usvojenim ljudima u Srbiji. Tako su nastale grupe podrške. Smatram da najveću pomoć možemo da pružimo kad polazimo od sebe - priča ona i dodaje:
- Neko vreme preispitivala sam sebe da li sam spremna da javno pričam na temu usvajanja i koliko ja mogu da utičem na nečiji život. Razmišljala sam o mogućim preprekama, ali je dominantna misao bila da nedostaje otvoren razgovor. Ljudi mi često postavljaju razna pitanja, kako da bi se obrazovali, tako i iz čiste radoznalosti. Odlučila sam da pokrenem projekat "Usvojeni za usvojene" zato što znam i na svojoj koži sam osetila različite probleme sa kojima se suočavamo mi koji smo usvojeni.
Petra ističe da je najveći problem kod usvajanja vršnjačko nasilje.
- Zbog činjenice da sam usvojena i zato što sam drugim putem došla u svoju porodicu, ljudi odmah pomisle da sam mnogo drugačija. Prve reakcije i pitanja uvek su isti: kako je to biti usvojen i da li sam upoznala biološke roditelje. Razumem da je nekome interesantno da dobije odgovor na ta pitanja ali, sa druge strane, neko ko je usvojen možda ne želi da o tome govori. Volela bih kada bi ljudi imali malo više obzira. Zanimljivo je da, kada čuju da sam usvojena, često me pitaju da li je to istina, što je u najmanju ruku čudno, jer zašto bih govorila neistinu. Konkretan problem je verbalno vršnjačko nasilje u školi, kao i činjenica da u svakom članku o mojoj porodici uvek nosim etiketu "usvojena ćerka". Po tom principu mojoj braći bi trebalo da piše "biološki sinovi". Ja sam ćerka svojih roditelja, i to se neće menjati.
Na pitanje da li smo spremni da u današnjem društvu prihvatimo različitosti, Petra je odgovorila:
- Mislim da je u Srbiji usvajanje još uvek tabu tema i nosi stigmu "neprirodnog" čina. Prisutna je predrasuda da se ljubav prema biološkom i usvojenom detetu razlikuje, ali iz prve ruke znam da to nije istina. Mi smo drugačiji samim tim što smo na poseban način došli u porodicu, ali ljudi ne shvataju da smo odgajani na isti način kao i naši vršnjaci. Deca su surova, pogotovo kad su u pubertetu, pa ih muči što drugačije izgledaju ili što neki njihov drug ima bolje patike ili moderniji telefon. Sve je to nebitno. Važno je objasniti kroz školski sistem da se biološko dete ne razlikuje od usvojenog, tim pre što usvojeno već neosnovano nosi etiketu da je drugačije.
Ona priznaje da je tragala za odgovorima kao mlađa.
- Kad si usvojen, imaš mnogo pitanja, i ja sam ih imala dok sam bila mlađa. Najbitnija su bila o istoriji bolesti, ali nikad nisam ulazila u trag tih odgovora. Osim toga, iskreno verujem da su braća i sestre sa kojima smo odrasli, oni sa kojima smo emotivno bliski, a ne isključivo sa kojima mamo genetsku vezu.
Na pitanje da li se seća kada su joj mama i tata saopštili da je usvojena, Petra je odgovorila:
- Znam da sam usvojena još od svoje treće ili četvrte godine. Roditelji su mi uvek odgovarali na pitanja u skladu sa uzrastom u kom sam u tom trenutku bila. Kao usvojeno dete smatram da je jako bitno da roditelji budu otvoreni i iskreni. Nema ništa pogrešno u načinu na koji je dete došlo u porodicu.
Izvor: Blic.rs/Hello!
Foto: ana_divac/Instagram