Nema sumnje da će koncert mega zvezde Pola Enke u Beogradu biti zapamćen kao događaj sezone. Čak ni oronula Hala sportova na Novom Beogradu, poznata po svojoj lošoj akustici, nije mogla bitno da oduzme na glamuroznosti ovakvom muzičkom spektaklu. Publika je "in vivo" mogla da se uveri zašto vrhunski profesionalci poput Enke uspevaju da odole zubu vremena i omađijaju publiku bez obzira na generacijsku pripadnost i muzičke preferencije. Svi hvalospevi koji će puniti stubce domaćih glasila ovih dana potpuno su opravdani, no jedan deo publike je sa koncerta izašao sa gorkim ukusom razočarenja. Naravno, potpisnik ovih redova, koristeći autonomnost rubrike "Jazz &Blues" uzima na sebe slobodu da se osvrne i na takve, menje egzaltirane reakcije i utiske.
Pogađate, ti "nepodobni" , ta "zakerala" i "baksuzi" su beogradski džezeri koji su u iznenađujuće velikom broju pohrlili na ovaj koncert. Oni koji poznaju navike i mentalitet ove specifične populacije jasno definisanog muzičkog ukusa znaju da petkom uveče džezeri imaju svoje gigove i samo izuzetno jak motiv ih može prisiliti da poremete svoju rutinu i ugroze svoje klubske svirke. Razlog za takvu "žrtvu" mora biti izuzetno važan. Uz svo poštovanje, to nije Pol Enka ni njegovi "zlatni hitovi za sve generacije", već kultni album "Rock Swings" kojim je ovaj veliki pevač napravio fantastični "come back". Hrabra ideja da se poznate rok pesme obrade džez jezikom, izvanredni aranžmani i zdravi zvuk big benda na prečac su osvojili i džez publiku širom sveta, pa čak i muzičare koje je po pravilu teško oduševiti. Prepuni entuzijazma da čuju odličan orkestar čiji "sound" mesecima ubrizgavaju "na venu", poznate beogradske "džez face" strpljivo su čekale da koncert, konačno, počne, spremni da zažmure i na "Cantaloope Island" kojim je koncert započeo kao improvizovana tonska proba u poslednjem trenutku. Vrištali su sa publikom i igrali kada se veliki mag pojavio iz publike i zapevao, izdržali su i "Dajanu" i "Puppet Love" i "You are My Destiny" i sve "soft pop" hitove koji su proslavili ovog pevača, ali ono, zbog čega su došli su dobili na kašičicu. Enka je za beogradsku publiku odabrao samo nekoliko kompozicija sa svog kultnog albuma sa onim neodoljivim "jazzy" šarmom. Zvuk "dream banda" je zbog problematične akustike bio poprilično narušen, mada je pravom znalcu bilo jasno da se radi o fantastičnom orkestru. Ostaje potpuno nejasno zašto se ovaj koncert nije održao u "Areni" ili "Sava centru" gde bi lepota aranžmana i majstorstvo orkestra došli do punog izražaja. Ovako, publika je ostala uskraćena za užitak koji je najjači adut Pol Enke i njegovog orkestra, bar kada su muzički sladokusci u pitanju.
Džezerima je ostalo da se teše činjenicom da su prisustvovali vrhunskom muzičkom spektaklu. Dosta toga su mogli i da nauče, prvenstveno ono u čemu su po definiciji najtanji - kako se komunicira sa publikom i kako se pravi atmosfera. Enka je odličan pevač, ozbiljan profesionalac neverovatne energije koji sa lakoćom publiku dovodi u egzaltaciju. Reakcija publike je tako iskreno pozitivna, da svako ko nije podlegao tom zaraznom oduševljenju sam sebi izgleda kao nepopravljivi namćor, kao "mapetovski starkelja sa galerije" koji ne zna da uživa.
Sramota me je da priznam, ali na "galeriji" sam sedela i ja. Treba li da objašnjavam zašto sam posle koncerta otišla u "Ptičicu" da slušam "JazzSence" kvintet?
Ljiljana Sađil