Operska pevačica Nataša Tasić Knežević rođena je u Beogradu, gde je studirala Saobraćajni fakultet, ali svoju ljubav, solo pevanje, nikad nije zanemarivala. Pevala je godinama u crkvi Svetog Georgija kao solista, a onda je, kao stipendista princeze Jelisavete Karađorđević upisala Akademiju lepih umetnosti, odsek solo pevanje. I već kao student, u klasi profesorke Jasne Šajnović, primadone Beogradske opere, i pod supervizijom princeze Jelisavete, počela je da niže koncerte, predstave, a njen lirski sopran je iz dana u dan dobijao lepši kolorit. Pevačica kristalno jasnog tona, svetle boje glasa i atraktivne pojave, osvajala je publiku na svakom nastupu.
Njeno koncertiranje počelo je od Pariza, preko Ruskog doma u Beogradu, Biblioteke grada Beograda, Galerije Progres u Beogradu, Budve, Festivala mimoze u Herceg Novom, Pozorišta mladih u Novom Sadu, Ateljea 212 u Beogradu, Galerije fresaka, Etnografskog muzeja, Centra "Sava", do najprestižnije muzičke dvorane u Srbiji - Kolarčeve zadužbine u Beogradu. Održala je niz humanitarnih koncerta čiji je cilj bio obnova i izgradnja hramova u Beogradu i na Kosovu. U sezoni 2011/2013. ostvarila je saradnju s Operskim studijom Narodnog pozorišta u Beogradu gde je nastupala u Pučinijevoj operi Sestra Anđelika.
U okviru operskog studija Narodnog pozorišta u Beogradu, pripremila je i otpevala uloge srednjeg faha, a to su Laureta, Zerlina i Papagena. Učestvovala je u predstavama "Brod plovi za Beograd" Ateljea 212, u predstavi "Suno e Romengo" - Budva grad teatar, "Strah i njegov sluga" u režiji Kokana Mladenovića - Atelje 212 (BELEF i BITEF), predstava "Kargo-Beograd-Sofija" (BITEF), "Nije sve kao što izgleda" - Romsko pozorište u Inđiji. Održala je niz solističkih koncerata u Vrnjačkoj Banji, Subotici, Trsteniku, Beogradu, Beočinu, koncertirala je u saradnji sa institutom Servantes u Beogradu - ciklus "Nepoznata Iberija", a jedan od najznačajnijih je solistički koncert na BEMUS-u 2006. godine u Skupštini grada Beograda.
Tokom studija je bila stipendista SOROŠ fondacije i od strane OEBS-a u 2012. godini je proglašena jednom od naistaknutijih romkinja u svetu.
Usavršavala se radeći sa Jasminom Trumbetaš Petrović, Radmilom Bakočević, Katarinom Jovanović, Davidom Bižićem, Đorđem Nešićem, Irom Sif, Liorom Mauer, Lusi Arne i Mirelom Freni. Na velikoj sceni Narodnog pozorišta uspešno je debitovala u dve produkcije opere "Karmen" kao Fraskita i kao Mikaela.
Specijalističke studije na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu završava u klasi profesorke Višnje Pavlović. Sa suprugom Sašom Kneževićem, pijanistom, ostvaruje značajne nastupe u Norveškoj, Italiji, Sloveniji, Francuskoj, Hrvatskoj, Estoniji, Češkoj, Makedoniji i Nemačkoj.
Kritika je je hvalila nastupe sopranistinje: "Sopran Nataša Tasić Knežević iz Srbije oduševila je publiku" (Tronhaim kultur, 2012); "Arijom Vilje oduševila je publiku u prepunoj sali Doma Vojske" (Večernje novosti, 2016); "Otelotvorenje u pogledu talenta, izuzetnog glasa plemenite boje, usaglašenosti u registrima i prirodne postavke, Nataša Tasić Knežević je posvetila ceo koncert solo pesmama." (Politika, 2006)...
Solistkinja je u stalnom angažmanu Opere Srpskog narodnog pozorišta od januara 2018.
Kako si uspela da uprkos predrasudama ostvariš zavidnu muzičku karijeru?
- Iskreno, mislim da je to sve Božija volja, onda užasna upornost, i ona naša rečenica "Ćeraćemo se!", i - vežbanje, svakodnevno vežbanje. U principu potrebna je vera da se uspeh može postići, i onda kada te svi ubeđuju da nije moguće izaći iz okvira koje je nametnula zajednica ili društvo. Danas postoji nešto što se zove insta-marketing. Preko noći se stvaraju takozvane karijere, koje su potpuno neutemeljene u praksi i u akademskoj zajednici, sa lažnim osećajem moći. Meni je oduvek bilo potpuno neverovatno da je to moguće, ali je to možda i bio pokretač da se uspe, da se nikada taj žar za pravdom i iskrenim pogledom na svet umetnosti kod mene ne ugasi. Predrasude nisu prestale, one još uvek postoje, samo je način na koji se plasiraju drugačiji, i koliko god da se trudim da ne obraćam pažnju na njih, ipak povređuju. Međutim, ja volim svako delo koje je ispisano muzikom, osećam je i tu emociju prenosim i publika me voli na isti način na koji i ja volim nju. Iskreno do poslednjeg atoma u mome biću i ta ljubav nikada neće prestati.
Šta društvo treba da uradi kako bi se što veći broj pripadnika romske populacije uključio u društvene tokove - kulturne, privredne, političke...
- Potrebno je da prestanemo da se delimo i da sagledavamo stvari iskrenije. Kod nas postoji veliki broj školovanih Roma, ali su poslovi koji im se nude vezani za čistoću, a onda se postavlja pitanje kod Romske zajednice, zašto sam se školovao, ili školovala, kada mi se samo metla nudi? Poslovi u javnoj administraciji i u medijima mogu biti dobar početak da se slika o Romima promeni, ali je isto tako potrebno da se kroz školski sistem ukaže na važnost obrazovanja, a kasnije i da se promoviše zapošljavanje u saglasnosti sa školskim stručnim spremama.
Koje su ti stvari najteže padale tokom detinjstva, školovanja i karijere, a šta (koga) bi navela kao najveću podršku?
- Najteže mi je padao osećaj nemoći i odbačenosti. Sa tim sam se borila jako dugo. I dupli standardi. Meni se neuspeh nije praštao, išlo je do toga da mi se pratio svaki otpevani ton, što nije bio slučaj za neke moje druge kolege. Čega sam se sve naslušala, pa opet, nikome nije toliko grešaka traženo koliko meni. Međutim, kao što sam rekla, najveća snaga i najveća podrška su bile moja majka i sestre, moj suprug i Princeza Jelisaveta, koja nije gledala u meni nesavršenstvo, već je videla mene, onakvu kakva ja jesam. U Srpskom narodnom pozorištu, imam divne koleginice i kolege, i tu sam našla neki svoj mir. U Ateljeu 212 sam upoznala divne ljude pre svega i velike umetnike koji su bili uz mene od samih početaka i koji su verovali da neko ko dolazi sa oboda društva može da uspe. Neki od njih nažalost nisu više sa nama, a sa mnogima se i sada čujem. Jednom mi je Tanja Bošković rekla "Maco, oni mene penzionišu svaki dan, a ne shvataju da ću u penziju otići kada ja budem htela" i tu je u potpunosti bila u pravu Tanja. Meni su predviđali na svakih 5 godina kraj karijere, pa eto ove godine je tačno 20 godina kako sam na umetničkoj sceni. Od ljudi prihvaćena i voljena, na isti način na koji ja volim njih, a od nekih drugih odbačena!
Autor: Nadlanu.com
Foto: Nikola Anđić