Milica Butković (MLTZ) ima 22 godine, studira fotografiju, na drugoj je godini Fakulteta primenjene umetnosti. Danju fotka, noću lepi plakate. Viđali ste ih sigurno po gradu. Devojčice. Tako Milica doživljava sebe, u ovom gradu... Inspirativna, pozitivna, energična. Umetnica.
Noć
S Milicom smo se našli malo posle ponoći, u potrazi za odgovarajućim zidovima na koje će nalepiti plakate. Krenuli smo noću, zato što lepljenje plakata, kao i crtanje grafita kod nas (još uvek) nije sasvim legalna "aktivnost".
- Prolaznici koji su mi prilazili dok crtam imali su uglavnom pozitivne reakcije. Mada ima i onih koji me svašta pitaju, na primer - da li sam u nekoj sekti... Uglavnom nisam imala problema, osim jednom, kada sam se izvadila na priču da ću samo da slikam plakate, a zatim odmah da ih skinem...
Plakati
Plakati ili printovi su papiri na kojima je prethodno nacrtan određeni lik, i isečen tako da ima oblik siluete. Tako bar Milica radi.
- Leti crtam grafite, zato što je toplo, prijatno za rad, i nekako je to doba inspirativnije za mene... Zimi uglavnom samo lepim. Dakle, prvo se boja nanese na papir. Pošto ima raznih manjih delova, treba sačekati da se boja osuši, pa naneti dalje. To je najkomplikovaniji deo posla.
Zatim se plakati lepe. Nanese se lepak, pažljivo zalepi plakat. Pa preko njega još jedan deblji sloj lepka, da upije svaka pora. I po ivicama, da bi se teže odlepili. To je najbrži deo posla. A onda uživanje u samom pogledu na delo. Fasade, ulice, zidovi dobijaju smisao i žive boje. Lepši su, življi. To je najdivniji deo posla.
Počeci
- Završila sam srednju dizajnersku školu, smer grafički dizajn. Odatle i ljubav prema strit artu... Sa drugom sam počela da crtam i lepim sa 18 godina, i mislili smo da samo mi radimo te plakate. Onda smo se smorili, kad smo na Internetu videli da mnogi rade to isto...
Mesta bira?
Milica je imala ciklus devojčica koje povraćaju i devojčica koje su otrovane ili se dave. Mesto na koje lepi zavisi od emocija koje je vežu za određeni deo grada ili ulicu.
Otrovane devojčice stavila je kod Zelenjaka. Devojčice koje povraćaju lepila je u vreme kada je spremala prijemni ispit za fakultet koji sada studira.
- To mi je bio grozan period. Spremala sam se mesecima za fakultet koji ne volim, jako ogorčena na naš sistem obrazovanja... Nemaju svi novca da se školuju u inostranstvu, ili na privatnim fakultetima... Fotografiju volim, ali ovakav način školovanja, ono što učimo, kako i koliko, način predavanja, teme... ništa od toga me ne čini zadovoljnom.
Oni koji se bave strit artom kriju svoj identitet.
- Kada sam u jednoj emisiji kratke forme na TV-u pokazivala svoje radove, mnogi od mojih prijatelja koji se takođe bave strit artom, uzeli su mi za zlo što sam se pojavila u javnosti. Smatraju da su važni naši radovi, oni govore umesto nas, o nama, o našim stavovima i emocijama, ne mi sami...
Vanzemaljac
U toj istoj emisiji, tek što je Milica nalepila svoj rad – devojčicu koja je otrovana, upitali su jednog od prolaznika šta je to na zidu. Odgovorio je: "Pa, vanzemaljac, šta bi bilo?!"
Svako tumači crteže na različite načine. "Super su ti radovi!", "Sviđaju mi se ove sa ovim zelenim nečim što im izlazi iz usta. Pronađoh se u sličnom raspoloženju", neki su od komentara na njene plakate na My space.
- Stalno crtam, ako ne za sebe, onda za druge. Mnogi su me pitali da im radim crteže koje bi zalepili posle u svoju sobu.
Prva izložba
- Tek što su okrečili jedan podzemni prolaz u centru, izlepila sam ih svojim plakatima. Zidovi prolaza bili su skroz popunjeni. Kad sam završila, nekoliko mojih prijatelja se okupilo, popili smo po piće i tako otvorili "izložbu".
Volela bi?
- Da imam svoju prvu pravu samostalnu izložbu. Ali, naći galeriju, neki izložbeni prostor, jako je teško. Konkretno, nisam uspela da nađem sponzore. Iza sebe, nažalost, nemam radove koji su negde objavljivani.
Planiram da zamolim "Grad Beograd" da mi da jedan zid, da ga uokviri, da stavi neku vrstu rama na taj zid, i da to bude bar jedno, legalno mesto na kome ću moći da slikam. Bez straha šta će mi neko od prolaznika reći, da li će naići policija i slično.
Prolazeći Kondinom ulicom, videli smo odgovarajući zid između dva velika izloga jedne banke – siv, sterilan.
- Najradije bih ovde nešto nalepila, ali, oni to stalno kreče, mislim da bi već sutradan skinuli. Njima odgovara da bude ovako jednobojno.
Policija
Dok je lepila devojčicu, a mi s njom razgovarali, naišao je i policijski auto. Bili su očigledno dobro raspoloženi, pa nam objašnjavanje da slikamo za jedan sajt nije bio problem. Njihov odgovor nismo baš skroz čuli, ali je bilo jasno šta nam poručuju, s obzirom na rat političkim plakatima: "... Neka politička konotacija... da ne bude nekih problema... doviđenja“.
Ostali slučajni prolaznici radoznalo su zagledali, sa smeškom na licu.
Devojčica i dečak
Milica je za kraj zalepila devojčicu i dečaka. Okrenuti su jedno ka drugom i duvaju balončiće, trouglastog oblika.
Poseban momenat, jako ličan, emocije obogaćene maštom.
Miličine najnovije radove pogledajte u Svetogorskoj i Kondinoj ulici.
I, zašto je nešto tako lepo, lično, oplemenjujuće, još uvek ilegalno?
Tekst: Nada Veljković
Foto: Marko Risović