Dobrotvorna organizacija "Music Art Project" realizuje besplatni program grupnog učenja muzike kroz omladinske horove i orkestre u osnovnoj školi "Branko Pešić".
Časovi muzičkog koji se održavaju u sklopu programa podstiču decu da pronađu svoj glas ili instrument koji će im pomoći da izraze sebe. Cilj je da se poveća socijalna inkluzija dece koja žive u teškim uslovima.
Aleksandar, Filip i Valentina Trajković su članovi omladinskog perkusionističkog ansambla i hora. Žive u romskom naselju u Zemunu, a programu su se priključili 2019. godine, kada su se sa svojom porodicom doselili u Beograd.
Trajkovići su sa "Muzikom nade" imali brojne nastupe, a Valentina je od oktobra 2022. godine deo horske numere u predstavi "Deca" pravljene po romanu Milene Marković koja se izvodi na velikoj sceni Narodnog pozorišta. Aleksandar, Filip i Valentina perkusionistički ansambl doživljavaju kao svoj bend za koji pišu melodije i tekstove u saradnji sa svojom profesorkom kompozicije i aranžiranja Biljanom Simenović.
Njihova dinamika formira očigledan sistem. Filip je pomalo ozbiljan i zaštitnički nastrojen prema porodici, a Aleksandar topao i otvoren. Majka ih je napustila pre par godina i porodica je to teško podnela. Valentinu ovo stavlja u položaj jedine ženske osobe u porodici.
- Ja zamenjujem moju majku, jer nema nijedne žene u kući. Ne postoji druga ženska ruka i teško mi je jer sam sama, a bilo bi lepo da imam nekog za razgovor i pomoć, ko bi me razumeo više za neke stvari - kaže Valentina.
Aleksandar pomaže sa kuvanjem dok je Filip više pomoć tati. Njihov otac, Nenad Trajković, boluje od dijabetesa i nije u stanju da obavlja teže fizičke poslove. Polaže nadu u to da će Filip i Aleksandar pronaći dobar posao i pomoći porodici da stane na noge. Filip je prošle godine upisao elektrotehničku školu i preuzima dosta odgovornosti na sebe:
- Trenutno gledam sebe i svoju porodicu, želim da otpočnem nešto bolje. Treba da izađemo iz te kuće, nije naša. Zato i hoću da završim školu, da radim - kaže Filip.
Porodica Trajković nema rešeno stambeno pitanje. Kao korisnici socijalne pomoći, iako su ispunili sve zahtevane kriterijume za dodelu socijalnih stanova od strane grada Beograda, usled administrativne sporosti njihov zahtev nije ni došao na red da bude razmatran. Sa setom u glasu pričaju kako na obodu grada ima mnogo stanova koji su iz istog razloga prazni, dok mnoštvo porodica vapi za nužnim smeštajem. Trenutno žive u romskom naselju u Zemunu u kući iz koje bi svakog trenutka mogli biti izbačeni. Žive u siromaštvu i konstantnom strahu da će završiti na ulici.
Činjenica je da ovi socijalni i ekonomski problemi koji vape za adekvatnim ekonomskim rešenjem ukazuju na to da siromaštvo često ima za posledicu začarani krug iz kojeg je teško izaći. Povrh toga, stalne selidbe pre dolaska u Beograd su otežale njihov napredak u školi, pa se Filip i Aleksandar sada bore da nadoknade propušteno. Nedostatak pristupa obrazovanju, zdravstvenoj nezi i osnovnim resursima ograničio je potencijal ovih mladih ljudi što ih zaustavlja u nameri da ostvare svoje snove.
Naime, siromaštvo Roma i fizička izdvojenost u naseljima, birokratske procedure pri upisu u školu i diskriminacija prosvetnih vlasti doprinose njihovoj maloj zastupljenosti u školama. U Srbiji samo 64% romske dece završi osnovnu, dok svega 28% upiše srednju školu (Barriers to the Education of Roma in Europe, 2002).
Da bi im se pomoglo da izađu iz kruga siromaštva podrška zajednice, tj. građana često je ta koja ima ključnu ulogu u stvaranju promena u životima socijalno ugroženih porodica. Kroz veće finansijsko investiranje u dopunske obrazovne programe i pružanje bazne podrške porodicama vrši se direktan uticaj na njihove živote.
Jedan od takvih programa je "Muzika Nade", koja ima za cilj smanjenje osipanja dece iz obrazovnog sistema. Obrazovanje je ključno za promenu, uspešnu socijalnu koheziju i predstavlja jedno od osnovnih ljudskih prava. Orkestri i horovi "Nade" zato su osmišljeni kao inkluzivna zajednica, koja pruža svoj deci osećaj sigurnosti, dajući im znanje i snagu da iskorače iz siromaštva.
Trajkovići su otkrili kako se snalaze na časovima muzičkog i na koji način je muzika na njih uticala. Valentina pored perkusionističkog programa i peva. Trenutno pohađa sedmi razred osnovne škole "Branko Pešić", a želi da upiše ugostiteljsko-turističku školu. Časove muzike opisuje kao umirujuće, a učionicu u kojoj borave kao "comfort zone". Kaže kako je zadržavala osećanja pre nego što je krenula na časove.
- Muzika je delovala na mene, bila sam tiha i sve držala u sebi, a sada znam da se otvorim - kaže Valentina.
Aleksandar je takođe doživeo promenu:
- Pre nego što sam upisao školu i čuo za MAP (Music Art Project), bio sam skoro depresivan zato što smo imali dosta problema u kući. Ali, vremenom se poboljšalo, bolji sam prema ljudima, bratu i sestri. Pre nisam imao kontakt sa njima toliko, a sada imamo dobar odnos. Sviramo u bendu zajedno, zbližilo nas je. Od malih nogu sam hteo da budem reper i nisam znao ni šta da radim, ni kako da počnem, a od kada sam u MAP-u, sve se više u to razumem.
Filip ranije nije bio zainteresovan za muziku, počeo je da svira zbog brata i sestre, a sada je zajedno sa njima u perkusionističkom programu, njihovom bendu:
- Kada sviramo, u nekoj novoj galaksiji smo. Gledaš u ljude koji su oko tebe, smeješ se. Sve se oseća, kada neko u bendu svira i ako nešto ne štima, po zvuku prepoznamo da postoji problem.
Muzika dosta utiče na njihove odnose sa drugim ljudima, što Filip potvrđuje:
- U elektrotehničkoj školi je drugačije i da nisam bio u muzici, ne znam kako bih se snašao. Ne bih pričao ni sa kim, teško da će doći neko sa tobom da se pozdravi, moraš prvo ti da preduzmeš akciju. MAP mi je pomogao u tome, jer sam video da ima dobrih ljudi koji ne gledaju ko sam i šta sam, već me prihvataju. Uvek postoji taj jedan negativac u društvu, ali sam video da ima i pozitivnih.
Aleksandar i Valentina potvrđujući, dodaju:
- Recimo da ima 70% negativnih i 30% pozitivnih ljudi i mi moramo da pronađemo tih 30%.
Izvor: Promo
Foto: Promo