Tri nedelje je prošlo otkako je poznata muzičarka Lena Kovačević ostala bez velike podrške u životu, mame Nade.
Iako se nakon tužnog događaja svima obratila dirljivom porukom putem društvenih mreža, Lena je odlučila da za "Blic" progovori o tome kako se oseća, ali i kako se poslednjih godina suočavala sa maminom bolešću.
Težak period je iza vas. Kako to podnosite?
- Ne mogu da kažem ni da je zapravo iza nas jer je sve još sveže. Sigurno za moju porodicu i za mene je to jedan od najtežih, ako ne i najteži period ikada. Mislim da svako ko je izgubio nekog bliskog, može da me razume kroz šta prolazimo bez obzira što je mama bila dugo i teško bolesna. Niko ne može da vas pripremi na bol sa kojom se suočavate. Smatram da svako bol doživljava na svoj način.
Vašu mamu su veoma cenili svi oni koji su je poznavali, posebno kolege sa RTS-a. Povodom njenog odlaska, delić osećanja ste podelili sa ljudima na društvenim mrežama. Zbog čega?
- Imala sam potrebu zato što društvene mreže znaju da naprave jednu masku, da pričamo o stvarima kada prolazimo kroz dobre, ali i loše trenutke. Kada pričamo o lepim stvarima, onda smo prisutni, onda smo glasni, a kada pričamo o ružnim onda je sve suprotno. Priroda mog posla je da se bavim emocijama. Pričam o emocijama, pevam o njima i zapravo se sve sastoji u emocijama koju delimo sa ljudima. Imala sam potrebu da se oglasim na društvenim mrežama, s obzirom na to da me prati fantastična grupa ljudi. Moram da im se zahvalim, jer, ljudi su mnogo bolji nego što mislimo da jesu. Mnogo je više i ljubavi i podrške i vere u našem narodu, nego što nam se čini. Verujte da ovo pričam iz sopstvenog iskustva. Grupa ljudi sa kojom sam u kontaktu i koja godinama prati ono što radim, pokazala se kao neverovatan oslonac. Od nepoznatih ljudi sam dobila hiljade beskrajno lepih i iskrenih poruka, vere, podrške... To su poruke koje u sebi nose mnogo smisla, a ljude nije mrzelo da ih pišu. Da ne shvatite pogrešno, to su čitavi pasusi koje su ljudi napisali, ne znajući da li ću ih ikada pročitati ili odgovoriti na njih. Trudila sam se da im pojedinačno odgovorim u danima kada sam to mogla sebi da priuštim jer sam imala potrebu da im se zahvalim. Veoma znači kada od nepoznatih ljudi dobijete toliko mnogo ljubavi. To me je baš iznenadilo i na tome sam im zahvalna.
Koja poruka će vam ostati u sećanju?
- Hristos Vaskrse! Draga Leno, Hristos Vaskrse, jer kada dođemo u trenutak da se rastanemo sa bližnjima, mi de facto, padamo u očajanje. Vera je ta koja nas podiže gore, a suština hrišćanske vere jeste Hristos Vaskrse i to da ćemo se ponovo videti i da ćemo se sa našim bližnjima ponovo okupiti, je nešto u šta treba verovati. Ja u to ne sumnjam i jedino što me drži kao malo vode na dlanu je Bog i Hristos i moja duboka vera u njih. Mama i ja smo inače uvek bile vernice i najlepše zajedničko putovanje koje smo imale jeste u Svetu zemlju. Obe smo hadžinice. Vera nas je tokom života zbližavala, a naročito tokom mamine bolesti.
Napisali ste da je vaša majka dugo bila bolesna. Vi ste, sa porodicom, non-stop bili pored nje. Koji savet biste dali ljudima, koji se nalaze u sličnim situacijama?
- Ono što sam mogla kod nje da primetim je da je ona tokom celog svog života, dok je bila zdrava, a imala je različitih iskušenja što se tiče zdravlja u životu, ali u periodu dok je generalno bila zdrava i dobro, bila neverovatan borac. Uvek je bila jedna od najpozitivnijih žena koje sam ikada u svom životu srela. Ne govorim kao kliše, ali ona je bila neshvatljivo pozitivna. Svi moji prijatelji, naša familija i poznanici znaju da smo bili "zarazno" navučeni na njenu dobru energiju. I moje drugarice, dok su odrastale, su imale potrebu da sa njom pričaju jer njeno ime Nada samo po sebi govori da je nosila neverovatnu nadu. Njen entuzijazam za životom se zapravo prolongirao i kroz njenu bolest, a to je nešto potpuno neverovatno. Ona je bolovala od teške neurološke bolesti gde joj je jedna po jedna funkcija otkazivala. Vrlo brzo je ostala sasvim bez govora. Zatim je ostala potpuno nepokretna, a onda je nastupila nemogućnost gutanja, da bi na kraju došlo do nemogućnosti disanja. Svi ljudi koji imaju dodira sa neurološkim bolestima znaju, kao i sami doktori, da ta bolest spada među najteže. Mama je odlazila sporo, tiho, dugo i užasno bolno, a psihički je ostala zdravo razumna. Do samog kraja je ostala divna osoba. Bila je potpuno svesna svega i mislim da je u tome dodatna težina te bolesti. Njena vera i pozitivna energija su je zaista držale u koliko-toliko dobrom stanju, a nama je pomagala da se s njenom bolešću i mi nosimo. To je ono što sam sto odsto sigurna da je kod svih bolesti, a posebno kod ovakvih, veoma teških, važan pristup nošenju njenog sopstvenog krsta i prihvatanju njene bolesti. To je pomoglo, koliko njoj, toliko i nama.
U intervju za "Blic", koji ste dali pre Nove godine i Božića, rekli ste da vas praznici podsećaju na mamine kolače. Ovi praznici su bili tužni za vas...
- Ovi su bili neverovatno tužni. I prethodnih godina, mi kao porodica, nismo pričali o tome. Trudim se, ugledajući se na nju, da ljudima oko sebe činim da se osećaju bolje nego što jesu - da budu vedri, raspoloženi... Taj primer smo imali u kući. Prethodnih godina smo strašne stvari prolazili kao porodica. Prolazili smo kroz njeno razboljevanje, kroz veliku nemoć koja je brzo nastupila, tako da smo gomilu mojih koncerata, praznika, tatinih premijera, događaja i svega, proveli u velikom iskušenju o kojem zaista nismo pričali. Za to su znali samo naši najbliži i ljudi sa kojima radim. Trudili smo se da održimo pozitivnu energiju, ali ovi praznici su za nas bili definitivno veoma teški.
Poslednjih dana ste poslovno veoma aktivni. Okrenuli ste se nastupima i pored svega. Da li je to vaš "izduvni ventil"?
- Apsolutno jeste! Nekad stvarno razmišljate o tome kako vam ljudi daju neke lepe poruke kada odslušaju koncert i kažu: "Vaša muzika mi je pomogla, ili, ovo su pesme koje volim da slušam kada mi je teško..." Dobijete neki fidbek od toga kako ljudi doživljavaju nešto što radite. Onda nastane trenutak u vašem sopstvenom životu, kada vi morate da radite jer su sada vama stvarno potrebni ljudi. Meni su u tom smislu zaista potrebne i muzika i publika, jer svih ovih godina muzika je uvek bila moj lek kada je bilo izuzetno teških trenutaka. I koncerti i muzika su bili lek da umesto plakanja - pevam. To je Toma Zdravković jako lepo definisao. Za nas muzičare je zaista fantastično što imamo mogućnost i svojevrsni kanal, da na neki način, izrazimo svoje emocije. Naravno da sam se dvoumila šta da radim vezano za koncerte koje smo imali zakazane, a o tome sam pričala i sa mamom. Mi smo puno vremena provodile zajedno znajući šta će se desiti i bile u nekoj sopstvenoj psiho-fizičkoj pripremi za to. Sa njom sam razgovarala, a razlog zašto sam se za gomilu stvari opredelila u ovom trenutku je bio iz želje da ona to gleda i da bude prisutna na neki način u toj situaciji i da je možda malo zabavim. Kada se desilo da je više nema, upitala sam se: "Šta sada?" Pomislila sam da ona ne bi volela da se ja zaustavim ili da na neki način, ono što radim i što mene leči, sebi oduzmem.
Imate koncert 31. januara u Zvezdara teatru... Da li ste se spremili?
- Jesam. To je tradicionalni koncert i volim da se tokom januara i februara družim sa publikom. Generalno nema više pozorišta, ni kulturnih centara u Srbiji, a poprilično ni u regionu, koje nismo na neki način obišli. Međutim, ima još nekoliko gradova koje bismo voleli u ovoj fazi da posetimo. Ali, Beograd je moja kuća, a Zvezdara teatar moja druga kuća i ja im se zahvaljujem što nas dočekaju uvek raširenih ruku. Karata zapravo više i nema. Ono što je posebno je da ću imati dva gosta na tom koncertu i to divnu i mladu muzičarku Miu Malešević, sa kojom sam skoro objavila duet "Gorim" i još jednog divnog gosta, Filipa Bulatovića "Mapo Keys", mog druga koji je svetski dobar pijanista i kompozitor. Napisao je divnu pesmu za mene, koju sam nedavno i snimila. Zapravo sam želela da se po toj pesmi - "Da li voliš me" zove i koncert.
Nastupićete i na festivalu "Pesma za Evroviziju" sa numerom "Zovi me Lena". Da li vam je lakše sada kada se takmičite ili ranijih godina kada ste bili u žiriju?
- Ni jedno, ni drugo. Niti sam sebe tada doživljavala kao žiri, niti sada sebe doživljavam kao takmičara. Nikada nisam bila takmičarski tip i ni sada nemam tu takmičarsku energiju. Smatram da svako od nas, kao muzičari, imamo priču koju možemo da ispričamo. Nikada na silu nisam htela da se prijavljujem. Smatrala sam da ako se ikada u životu to desi, neka bude spontano. Sada se desilo da imam jednu priču. Darko Dimitrov, muzički producent sa kojim godinama radim, mi je u oktobru poslao pesmu i rekao da je ovo pesma za mene, pod naslovom "Zovi me Lena". Poslao mi je poruku da je sada apsolutno vreme kada mi treba da se prijavimo za takmičenje. Nisam nikada razmišljala o tome. Jednostavno, sada mi se desila pesma koja se meni dopala i koja na neki način ima jedan štos. U međuvremenu, mama je preminula i onda je Darko prilagodio pesmu zbog situacije oko mame. Razmišljala sam o tome da li da odustanem jer je situacija izuzetno kompleksna i drugačija u odnosu na to kada sam htela da se prijavim. Želela sam da me ona gleda, da je animiram i zabavim jer je ležala nepokretna. Sada sam pomislila da će i dalje da gleda i da priču treba da ispričamo. Pesmu smo posvetili njoj, a muziku smo prilagodili situaciji. Od jedne vesele i brze pesme napravili smo drugačiju, koja u stvari mnogo više liči na mene. To je samo jedna poruka njoj i ljubav koju sam želela da joj izrazim kroz tu muziku.
Izvor: Blic.rs
Foto: lenakovacevic_official/Instagram