Gupu The Spanks Ivan Ivačković osnovao je pre nekoliko godina, kada se, kako je sam rekao „zasitio novinarstva“ i rešio da nađe novi izazov u svom životu. Susret sa dugogodišnjim prijateljem kojeg godinama nije video, Radetom Bogdanovićem, desio se u pravom trenutku za pojavljivanje novog benda, i pravog osveženja na srpskoj muzičkoj sceni. Prvi nastup imali su na Beer Festu 2009.godine, i tada je sa njima na bini bila Gaga Lee, pevačica sa talentom za bas gitaru.Sada je u bendu, osim Ivana i Radeta i basista Filip Milanović, inače sin Zorana Milanovića, nekadašnjeg basiste grupe Smak.
Šta se desilo sa Gagom Lee? Lepo ste ste sklopili, složili, bilo je lepo imati devojku koja tek što je naučila (uspešno) da svira bas u bendu i... šta se desilo u međuvremenu?
Ivan: Prošli smo taj put koji prolaze praktično svi bendovi. Prođemo jedan, u našem slučaju, veoma kratak period, tokom kojeg se tražimo, i u zvuku, i u imidžu, i na svaki drugi način. Ta epizoda sa Gagom Lee je bila deo tog našeg traženja. Međutim, ono što jesu The Spanks u nekoj stabilnoj postavi, i postavi koja će, nadam se, još niz godina funkcionisati, to je ova postava koja postoji sada, sa Radetom kao pevačem, gitaristom, autorom muzike i tekstova, sa mnom na bubnjevima i sa Filipom Milanovićem na basu... To smo sada mi.
Čini mi se da sada zvučite nekako tvrđe, zategnutije...
Ivan: Muški trio! Mora... (smeh)
Mislite da to ima veze sa tim što dama više nije u bendu?
Ivan: Pa ima jednim delom veze i sa tim, ali i sa nekim našim muzičkim nasleđem. Pošto smo Rade i ja odrasli na istoj vrsti muzike, mi smo i svirali nekad, kao klinci, u istim bendovima, i to su bendovi koji su rasli uz recimo AC/DC, ZZ Top...
Kada smo pre par godina razgovarali, rekao si mi da ste se ti i Rade našli, da ste imali pesme koje nema ko da peva, pa je došla Gaga... Ali moram da primetim da se sada Rade sasvim dobro snalazi u ulozi pevača... Rade, zašto tako nije bilo od početka?
Rade: Ne znam, to je bio neki moj, čudan muzički put do sada, uvek je to bio neki fokus ka gitari ka kompoziciji, sve ovo vreme, nekih dvadesetak i više godina bavljenja muzikom, kao hobijem. Međutim, kako smo ušli u celu ovu priču sa Spenksima, i kako je cela priča dobila neku drugu dimenziju. Ivan je stvarno uticao jako na mene, on i neki naši dragi prijatelji, da okušam sreću u pevanju. Ja sam napravio neki kućni demo snimak sa svojim pevanjem, čisto da bih prikazao kako neka naša nova stvar treba da zvuči, Ivan je to, na moje veliko iznenađenje primio sa velikim oduševljenjem i pokrenuo me u tom pravcu. Moram da kažem da sam njemu najzahvalniji po tom pitanju i uopšte u smislu tog mog ulaska u vode vokala i pevanja...da si me pitala pre nekih 7 meseci da li sebe vidim kao pevača i gitaristu, verovatno bih te pogledao vrlo čudno!
Kada trojka svira, i kada takvu muziku izvodi bend bez „isturenog“ pevača na bini, može biti malo teže da se iznese ta ista energija, misliš da ti neće biti prenaporno da tu energiju na bini održavaš?
Rade: Apsolutno! Ta energija postoji već dugo godina u meni..
Skupilo se?
Rade: Skupilo se te energije puno! (smeh)
Ivan: Videlo se već na promociji koliko Rade može da nosi celu tu priču!
Nakon promocije čuli su se komentari nekih muzičara da je sve sve super, ali „zašto je sve na engleskom?“... Ima li ideja da se radi na srpskom jeziku, ili je ovo baš ono što želite?
Rade: Moram da kažem da je velika debata bila u vezi toga. Ja sam po difoltu odmah počeo da radim stvari na engleskom. Engleski je zajednički jezik komunikacije pogotovo u rokenrolu. Rokenrol je nastao iz engleskog, i na njemu je prenešen i kod nas. Narodna muzika je na srpskom!
Što znači, kad recimo Dado Polumenta počne da snima na engleskom, i vi ćete na srpskom?
Rade: (smeh) Otprilike!
Ivan: Mislim da je verovatnije da će on na engleskom da peva!
Rade: Ti kod nas u srbiji imaš fenomenalne bendove koji pevaju na srpskom i svi ih dobro znamo, to su fenomenalni tekstovi, to je nešto što je meni zadivljujuće, ja bih stvarno voleo da mogu da uradim neki takav tekst i da mogu sebe na taj način da prezentujem. Međutim, engleski nam otvara mnogo više vrata, i zajednički je imenilac svega onoga što se dešava u celoj regiji. Mi možemo da se prezentujemo na pravi način i pruža nam mogučnosti da odemo mnogo dalje... A s druge strane, ljudi slušaju pesme na engleskom, koje dolaze iz inostranstva već dugi niz godina, tako da ne vidim da je to neki veliki problem.
Ivan: Samo bih dodao... rokenrol je masovna stvar, i on traži masu kojoj će se obratiti, traži vrlo široku publiku. Da bi dobio pun smisao, on mora da ima jako velik odziv. To što mi radimo na engleskom, ima i tu neku crtu koja se vuče od samog početka, vi osećate prirodnu težnju da se obratite što većem broju ljudi, potencijalnih slušalaca, bez obzira da li žete dopreti do njih ili ne. Ali u startu imate želju da ih bude jako puno. Bendovi koji pevaju na srpskom, i koji su napravili zaista veliki posao kod nas, oni su to uradili u jednoj velikoj zemlji na jednom velikom tržištu. Bendovi kao što su Riblja čorba, Bajaga i Instruktori...imali su jedno veliko tržište ispred sebe, to tržište je imalo srpski kao zajednički jezik, i onda je bilo smisla u toj težnji da se obratiš toj publici na srpskom. Sada, sa ovim malim tržištem koje imamo ovde, to je jedna neprirodna stvar.
Imali smo jednu pesmu, koju nismo objavili, „Fašizam“, (jedina koju sam ja napisao), bila je napisana u vreme nekih uličnih nemira u Beogradu...
A niste je objavili jer si je ti napisao?
Ivan: (smeh) Da, da, bila je užasna! Šalim se, to je tekst za koji se usuđujem da kažem da je dobar, Rade ga je odlično otpevao, nismo pesmu objavili sticajem okolnosti, bukvalno nismo stigli, ali ja sam je puštao nekim ljudima, koji su bili oduševljeni! Tako da, mi očigledno možemo i na srpskom da radimo, ali se zaista prirodnije osećamo, i mislim da je generalno prirodnije da ako tražiš široku publiku, pevaš na engleskom. To ne znači da ćemo mi postići spektakularan uspeh sledeće nedelje u Americi, ali je prirodno da težimo ka tome!
Skupljalo se pesama, energije, ali vi sve radite nekako polako, „na kašičicu“... Kada će ceo album biti gotov, i kada ćete, recimo, krenuti na neku turneju?
Rade: Imamo zaista, što kažu, dosta „materijala“
I kreće „projekat“?
Rade: (smeh) ... i kreće projekat! S jedne strane, pokušavamo da budemo oprezni u svakom koraku koji pravimo. S druge strane, ovim se ne bavimo profesionalno, i svako ima neki svoj posao, i u okviru tih svoji poslova moramo da se rukovodimo i svojim vremenom i energijom koju možemo da uložimo. CD koji smo sada uradili, ovaj maxi singl, koji je realno možda mogao da bude urašen u nekom kraćem vremenskom periodu, produžio se zbog nekih naših obaveza, s kojima plaćamo račune!
Vaše pesme mogu da se skinu na vašem sajtu... Download je rasprostranjen, ali da li vam nedostaju ploče, diskovi, neki drugi, fizički, „nosači zvuka“?
Ivan: Rade i ja smo odrasli uz muziku koja je nastala šezdesetih, sedamdesetih godina, čak jednim delom i osamdesetih, i tada su postojale ploče. Meni to ne dostaje! Najviše bih voleo da objavimo vinilnu ploču, ali to je u današnje vreme postalo veliki luksuz.
Možda neko ograničeno izdanje, za „super fanove“?
Ivan: pa čak i ograničeno izdanje, skupo je... Meni je teško da se naviknem na download i na to da danas objaviti muziku ne znači fizički objaviti nego objaviti na internetu. Ja sam čak, razmišljajući o tome šta je za nas najbolje da uradimo, pričao sa klincima. Njih diskovi uopte ne interesuju. Njih interesuje gde je to na netu, gde mogu da skinu muziku, iI da prebaci u I-pod, i to je sve. On neće da ima disk, disk skuplja prašinu, vuče se po kući, izgubiće se itd..
E, sad, mi smo ljudi iz tog vremena kada je čak vinil bio... Pogotovo mi nedostaje to što nema te lepote u omotima, nema tog uživanja u grafici...
I čuvanja ploča...
Ivan: da...ploča je bila neka vrsta lične karte. Nismo mi samo iz nekakvog tinejdžerskog ega išli ulicom sa pločom pod miškom, i to okrenutom tako da svi vide šta mi slušamo, to je bilo pitanje legitimacije, kakav si iznutra. To vidiš po tome kakvu ploču nosiš ispod ruke. Danas ne možeš da okreneš disk pa da svi vide na ulici šta slušaš.. (smeh)
Šta se dešava sa spotovima?
Ivan: Imamo nameru da snimimo jedan ili dva spota uz ovaj maxi singl...
Rade: U nekim smo dogovorima trenutno, došli su ljudi dobre volje, da se dogovorimo oko nekog snimanja videa, to je sad još uvek u zaletu. Ako to krene da se dešava u pravcu u kojem mi to sad planiramo to je nešto što bi trebalo prilično brzo da se realizuje. U nnarednih par nedelja bi već trebalo da imamo završen neki video snimak, pa onda montaža, ostale stvari... O tom potom, to će ići prema svom rasporedu.
Moram da vas pitam, kad će svirke? To što vi radite mora da se prenese na publiku...
Ivan: Za svaki bend je najlepši trenutak kad se popne na binu. Onoliko koliko okolnosti budu dozvoljavale mi ćemo to raditi, ali moram da kažem da nam je u ovom trenutku prevashodno ambicija da uradimo album. Album podrazumeva da imamo i dovoljno „materijala!“ (smeh)
Za ceo „projekat“?
Ivan: Za ceo projekat! (smeh) Prvenstveno treba da skockamo album, i na tome već lagano i radimo, i ukoliko sve bude ok, to bi možda već na proleće moglo da bude gotovo. I onda ionako dolazi i onaj deo godine kada kreću i festivali i lepo vreme i onda bismo mogli da radimo i svirke.
Ovoj ekipi, iskreno posvećenoj kvalitetnom rokenrol zvuku, možemo samo da poželimo što više uspeha, a publici da ih što češće čuje uživo... Do tada, njihove pesme mogu se pronaći i skunuti na www.the-spanks.com.