Neša Petrović izgradio je karijeru paralelno u vodama jazza i rocka. Na ovogodišnjem festivalu predstavlja novi kvartet koji označava njegov povratak u vode jazza, sa autorskim repertoarom u domenu post-bopa.
Kao bitna stvar u Vašoj biografiji navodi se da ste paralelno svirali i džez i rok. Kakav je Vaš odnos prema ovim muzičkim pravcima? Rokeri često kažu da imaju „problem“ kada sarađuju sa klasično obrazovanim muzičarima...
- Ne znam o čemu se radi kad rokeri o tome pričaju...ali ja sam pre svega muzičar. To je, u stvari, normalno, a sve ostalo su nekakve podgrupe. Ako je muzičar posao, morao bi uvek da bude obrazovan. Ako se neko zove muzičarem, znači bavi se muzikom. Ako se bavi muzikom, onda mora da zna note i mora da ima neko obrazovanje, kao i u svakom drugom zanimanju. Prema tome, oni koji stvari gledaju drugačije, njih treba pitati zašto gledaju drugačije. Muzičar koji se bavi džezom, i koji svira džez, on pre svega mora da bude školovan i na klasičan način, a to da li će on uz džez da svira rok, pop ili ozbiljnu muziku, to je stvar njegovog afiniteta i senzibiliteta. Jedino muzičko obrazovanje koje omogućava čoveku da svira sve stilove koji su poslednjih 60, 70 godina na javnoj sceni, je džez. I to je činjenica, to nisam ja izmislio... Kada čujete zaista dobre rok bendove, svi su oni sastavljeni pre svega od džez muzičara. Svi veliki solisti, Sting, Prince, Madonna... kad prave turneje oni zovu džez muzičare ne rok muzičare. Rok muzičar ne postoji, postoji samo rok kultura.
Onda nije u pitanju koji od ta dva pravca više definiše Vašu ličnost...
- Rok uopšte ne postoji u mojoj ličnosti, ja sam pre svega muzičar. Uostalom, ja sviram saksofon, rok saksofonista ne postoji... Postoji samo usluga saksofona, trube, trombona, duvačkih instrumenata u rok muzici, i saradnja. Rok je napravljen upravo da bi negirao svirku, on glorifikuje neke druge vrednosti koje između ostalog sadrže i muziku. Pa onda kad je potrebna muzika, onda dođe neko pa nešto odsvira, ali tu su bubnjevi, tu je bas gitara, i gitara. Čak i nije potreban klavir, on je bio u početku, pa je „prevaziđen“ zato što nema dovoljno struje, nema dovoljno snage! (smeh) To je realno, nije to moje mišljenje nego su to činjenice, pogledate istoruju i vidite. Tu su, u stvari, tu neku umetničku muziku upravo rok muzičari upropastili, ali saradnja je druga stvar. Mi se mirimo svi sa sudbinom i učestvujemo u tome. Pre svega, ja sam vaspitan da budem muzičar kao zanatlija. Znate da svirate, i živite od toga.
Šta je ono što se u Vašem muzičkom životu dešava poslednjih meseci i šta planirate za dalje?
- Džez u našoj sredini ima dosta uzleta i padova. Mislim na scenu, a scena ipak ne zavisi samo od muzičara, nego zavisi i od publike, ali i od sluha ovih institucija koje nekad treba to malo da stimulišu. U toj interakciji bio je neki dug period... ja bih rekao od bombardovanja ili od dolaska ove demokratske vlasti na vlast, ne mora to da bude povezano, ali u tom trenutku je prestala podrška džezu, a u tom trenutku je i publika prestala da bude zainteresovana jer su se i u svetu dešavale potpuno drugačije stvari koje su bile atraktivnije, tako da samo oni koji zaista vole taj umetnički izraz, koji vole da slušaju, da čuju neki sadržaj kad slušaju muziku, i dalje je slušaju i dolaze u klubove i na koncerte. Ja sam eto poželeo ove godine da ponovo sviram džez, jer ga zaista dugo nisam svirao, jedno desetak godina. Okupio sam taj klasičan džez kvartet u kojem sam napravoi svoj repertoar, i predstavljam tu svoju novu energiju. Ona ipak zavisi i od ovog vremena i u duhu je ovoh vremena ali nije opterećena nikakvim komercijalnim vrednostima, bar koliko ja znam za to, ko zna čovek ima u podsvesti... ali zaista sam želeo da sviram to što se meni svira. Rezultat toga je, posle tog jednog koncerta u UK Vuk Karadžić gde sam nastupio sa svojim kvartetom, da su me pozvali da se pojavim na festivalu, što je za mene velika čast, i da zaista predstavim taj, uslovno rečeno „projekat“ publici zainteresovanoj za takvu vrstu muzike.
Ima li ideja i planova za dalje?
- Meni je jedna ideja bila, da ja mogu da odsviram to zbog sebe, i zaista je tako, mada možda zvuči banalno, ali kad čovek nešto radi za sebe onda vidi kakva je interakcija s publikom i onda najbolje i komunicira s publikom, kad je zaista iskren sam sa sobom. Ali, naravno, čovek ne moože uvek, koliko god želi, da izvuče iz sebe najbolje , tako da ako bude zainteresovana publika, kritičari, selektori nekih festivala, naravno da je moja želja da to sviram na mnogim mestima. Ako ne bude zainteresovanih, onda ne znam, onda nemam nikakve planove! Ja sam svoj plan već ostvario time što ću sad svirati na Jazz festivalu, ako me neko dalje zove, ja ću svirati, ako me ne zove –neću, to je vrlo prosto i jedino iskreno i realno. Sad, čovek uvek može da kaže da nešto planira, ali to zavisi od puno stvari, faktora...
Kada je u pitanju ostatak ovogodišnjeg festivala, bilo da su domaći ili strani izvođači u pitanju, šta Vas posebno zanima, šta ćete pratiti?
- Ove ima stvarno dosta imena, tj, kad kažemo „imena“ ispada komercijalno, ali daleko je od toga. Ima stvarno muzičara koji su izvanredni i koji su stvarno poštovani svuda u svetu i sviraju na stvarno velikim festivalima, i ako pogledate taj program,onda možete da prepoznate mnogo aktuelnih stilova koji se sviraju po svetu. I to nisu sve američki muzičari, ima portugalskih, izraelskih... Džez je globalan muzički pokret, on je proizašao iz Amerike ali je odavno je napravio fuziju sa drugim muzikama. Recimo Kristina Branko je već bila, i ona sad dolazi sa tim novim programom u koji je inkorporirala i te portugalske elemente, ja to nisam čuo, ali bih voleo zaista da čujem. Naravno Pet Metini je uvek interesantan, jer je hipersenzibilan i ima svoj izraz. Meni je interesantan, čak sam imao prilike da sviram na jednom festivalu na istom koncertu sa njim, i to mi je bilo zadovoljstvo. To je bilo još u Nici kad sam išao sa Emirom Kusturicom i No Smoking Orchestra To je sad druga tema, ali to samo pokazuje koliko se stvari sada mešaju i na ovim najozbiljnim džez festivalima koji postoje desetinama godina. Na tim festivalima ima i džez i rok bendova, što je jedan od načina da se to malo komercijalizuje. Naš festival je ostao veran toj reči „džez“ i ja zaista mislim da je to dobro, pogotovu za ovu sredinu, da bi ljudi ipak znali šta je džez a šta nije. Jer u nekim drugim sredinama je to ipak malo jasnije, zato što ima mnogo više koncerata. Naravno, kod nas jeste bogata koncertna sezona, ali to medijski nije toliko propraćeno, kao što je sam Beogradski Jazz festival, koji ipak ima neku tradiciju. Ima raznih koncerata na koje bih voleo da odem, trudiću se da odem na skoro sve...
Naravno, Čarls Lojd, čuveni američki saksofonista starije generacije, jedan od retkih koji su nam preostali i preživeli, a svirali su u onim najvećim jazz vremenima kada je džez bio jako popularan. Njega obavezno treba slušati! Ali naravno, Duško Gojković je isto moj favorit, zato što on gaji taj najklasičniji mogući džez stil, i slavi 80 godina svog života, sa Big Bendom, i on i dalje aktivno svira i dalje je jako poštovan svuda u svetu, ima čak i fan klubove u Japanu, u Koreji, u Rusiji...Mnogi američki muzičari smatraju da je on jedan od „čuvara“ tog džez stila, i danas kao i pre 20, 30 godina u Evropi. On je jedan od najvažnijih evropskih trubača.
Kakvo je generalno Vaše mišljenje o našoj džez sceni, i ovoj „mladoj“ džez sceni u Srbiji?
- Mi smo uvek imali strašno kvalitetne muzičare uopšte. Ali ako govorimo o džez muzičarima, svi oni koji su negde otišli, oni su, uslovno rečeno, napravili neki uspeh, koliko su želeli, koliko su mogli...
Mora li da se ode odavde da bi se u džezu uspelo?
- Mora, to je nažalost tako. Meni je žao što je tako. Ja lično nisam imao ni želju, ja volim da sam u Beogradu, ne volim da pričam engleski, pričam kad moram, i ne volim da ulazim u sve te drugačije ritmove života. Ali jako poštujem to da svi oni koji su otišli, da su napravili nekakvu karijeru, i da se za njih zna. Bojan Z je muzičar iz neke moje generacije, koji je otišao kada je imao dvadeset i neku godinu u Francusku da živi, on je sad jedan od najcenjenijih džez klavirista u Evropi, u Francuskoj je često proglašavan za najboljeg sešn muzičara, za najbolji album... Francuska scena je ogromna, zato što tamo ima puno i američkih muzičara... Imamo puno muzičara, zaista, da ne pominjem Stjepka Guta koga svi znaju, ili Duška, kojeg smo već pomenuli... Vasil, koga svi znaju, je sjajan! On je zaista sjajan svirač, bez obzira da li ljudi vole ove njegove nove projekte i eksperimente, ali on čovek zna sve! On je jedan od onih koji zna zanat, zato on može da svira i sa Darkwood Dub, i svoju muziku, ali i džez standarde. Ni on nije odabrao inostranstvo kao svoju sudbinu i svoj život, ali sam siguran da je ostao u Americi, da bi posle nekog vremena napravio nekakvu karijeru. Pošto je muzika i život, a ne samo karijera, pitanje je samo ko gde želi da provodi vreme, i to je jedino što je važno i što nas inspiriše. Nekoga inspiriše da ode u Ameriku, a nekome je inspiracija i Dorćol, Beograd, Čubura...
Čini mi se, nažalost, da dolazimo do zaključka da džez muzičari moraju ili da odu odavde ili da se infiltrišu u neke druge muzičke pravce da bi uspeli...
- Da, ali verujte i mnogi jako dobri muzičari širom sveta ne mogu da žive samo od džeza, to je vrlo retko, mora stvarno da se napravi karijera. Svi ovi koji su mlađi od 35 godina, oni ne postoje. Pogledajte festivale na toj nekoj svetskoj mapi... ja sam proputovao svet sa No Smoking Orchestra, bili smo na puno tih festivala i gledao sam te programe, tu se ne pojavljuje niko za koga ja nisam čuo, na tim festivalima se pojavljuju samo ogromna jazz imena, ljudi koji su promenili muzičko mišljenje, kao što je Herbi Henkok, Čik Koria... Ali nikad nisam došao na festival rekao: „eto, sad neka mlada snaga..“ Ne, od mlađih muzičara sviraju samo rok muzičari. Nema nekih tajanstvenih novih imena, sve su imena napravljena do osamdesetih godina, posle toga je retko ko napravio ime, brend i da je sam po sebi dovoljan njegov rad da on od toga može da živi i da pravi turneje po svetu.