Dugo Galija nije svirala u Beogradu ako se izuzme Beer Fest 2008, jasno je bilo da ih se publika u glavnom gradu uželela. Prvi koncert jeste bio pozivnog karaktera, uz dosta „selebritija“ ali je, bez obzira na to, već sa uvodnim taktovima postalo jasno da su salu uglavnom ispunili zaljubljenici u njihov zvuk i dobri poznavaoci repertoara.
Neša Milosavljević je najavio retrospektivu balada, međutim, set lista je ipak prošarana sigurnim adutima bržeg tempa kao što su „Kotor“, „Digni ruku“, „Da me nisi“...
Osnova je, ipak, bila lagana pa nas je uvodna tema „Gospi“ vratila na „Prvu plovidbu“ i godinu ’79.
„Čujem te lepo kako dišeš“, pa „Noć“ koja je ubrzo, uz glumca Gorana Sultanovića, postala „burna, pijana“... Sve je teklo baš po meri i ukusu prisutnih, počeli su komentari kako bi bilo lepo da koncerte sa takvim odabirom, bez obaveze da se ispuni „greatest hits“ forma naprave i Riblja čorba, Bajaga... Naklonost publike je, pored Neše, posebno osetio njegov brat Peca, čovek koji decenijama dejstvuje iz senke kao desna ruka i povuče, bez pompe, dobar deo posla.
Specifičnost koncerta se, između ostalog, ogledala i u velikom broju gostiju. Binu je, posle mnogo godina, sa Galijom ponovo podelio crnoputi gitarista Žan Žak Roskam – nekad sa dugom kosom a sada sa perikom bar dok je trajala „Ljubavna pesma“ koja, sećamo se dobro, kaže da srpske devojke padaju na niger uvojke.
Sloboda Mićalović i Bilja Krstić su obeležile etno blok a onda se Neša sa gitarom osamio i podario biser iz ’94. – „Mlada, lepa i pametna“. Još jedna pesma koju dogodine čeka punoletstvo, „Ja nisam odavde“, otišla je u klasiku blagodareći primadoni Beogradske opere Sanji Kerkez.
Niz gostiju su nastavili Kiki Lesendrić i Vlado Georgiev kome je „Dodirni me“ sjajno legla a „Barba“ je imao i neizbežan komentar: „Nadam se da će i meni Neša doći na 35 godina karijere“.
Svi su uživali. Koncert, najavljen kao retrospektiva Galijinih balada, pretvoren je u nešto vrlo živahno pa se očekivalo da stari vukovi uz pomoć prijatelja finiširaju trijumfalno. To se, međutim, nije desilo.
Prvi kamenčić se otkotrljao nizbrdo kada se na bini, u pokušaju da recitujući najavi „Još uvek sanjam“, pojavio Vuk Kostić.
Znalo se da su ministar i frontmen Galije dugogodišnji prijatelji i da će šef srpske policije iz prvog reda pratiti koncert ali je, kao neko ko, po prirodi profesije, ima i protivnike, Dačić bio neadekvatna osoba za trenutke koji su se, po logici stvari i po dinamici, nametali kao vrhunac večeri. Nit je bila iskidana a „Još uvek sanjam“ završena uz policijsku promenadu na sceni.
Svetla su se upalila, nigde bisa a u vayduhu je lebdelo pitanje – zar je ovakav koncert koji je dva sata donosio najlepšu, čistu emociju i nekoliko veoma prijatnih aranžmanskih osveženja morao tako nes(p)retno da se završi ?