Višestruki pobednik na Saboru trubača u Guči koji je tu prošle godine proglašen i za prvu trubu sveta nasledio je ljubav prema ovom instrumentu od prerano preminulog oca, legendarnog Miće Petrovića. Ima već solidan bračni staž, ćerkicu Jovanu, a kad je truba u pitanju, priznanja stižu jedno drugo. Estrada ga, međutim, ni u tragovima nije iskvarila, čast je i zadovoljstvo pričati sa čovekom kakav je Dejan.
Razgovor za „NaDlanu“ obavili smo u Delta sitiju, pa je priča o koncertu malo popričekala...
-Dolazim često u šoping centre. Moj drugar Marko Janković koji peva sa nama kaže za mene „Ako u Beogradu u roku od tri dana ne poseti Delta siti ili Ušće, propao mu je boravak“. Volim da kupujem ali, znaš kako se to kod mene radi... Ako može da se u roku od pola sata obiđe komplet centar pa šta ima – ima, kupuje se. Mozak mi je non stop „u spidu“, trka-frka, nemam vremena za opuštanje i uživanje. Retki su trenuci kada na miru popušim cigaru, popijem kafu... Duvam da se što pre ohladi (smeh). Ponekad uhvatim tri dana u toku zime, dok je sezona, da odem u lov i preko leta u ribolov ali to je baš retko.
Moraš, pogotovo, pred koncert da se razbacaš na sve strane ?
-Gužva je oko karata. Nema 600 mesta u prvom redu nego 60. Doći će političari, neki bitni ljudi, moraš da ih ispoštuješ. Ne mogu Emira Kusturicu da stavim u 17. red.
Zanimljiva je ekipa gostiju na vašem koncertu.
-Pojaviće se Tijana Dapčević, Sergej Trifunović, Skaj Vikler, Đule Van Gog, Boki Milošević i nacionalni ansambl „Kolo“. Što se benda tiče, biće nas 17, pevaće Mirjana Aleksić, Jelena Mitić, Marko Janković. Doći će još tri majstora trube iz mog kraja – Dejan Lazarević, Veljko Ostojić i Dejan Jevđić. To su momci koji su počeli sa mnom da sviraju pa su posle napravili orkestre.
Koncert će biti podeljen u tri celine.
-Otvorićemo ga pesmom „Vrtlog“, ansambl „Kolo“ radi specijalnu koreografiju za nju. Prvi deo koncerta, nekih pola sata, biće posvećen staroj srpskoj muzici, onda će uslediti gosti a poslednji, najduži segment je ono po čemu sam stekao najveću popularnost – obrade Tine Tarner, Stonsa, EKV-a, Partibrejkersa... Devesdeset posto ljudi će doći zbog toga a i zahvaljujući tome dobili smo dosta na kvalitetu i na medijskoj pažnji. Nigde nema da je trubački sastav pojačan električnom i bas gitarom, bubnjevima, perkusijama i pevačima i da svira urbaniju muziku. Solistički koncert u Guči i ovogodišnji nastup na Beer festu su znatno uticali na ekspanziju te priče.
Upravo je vaša svirka na Beer festu, i to u cik zore, povratila atmosferu posle incidenta koji se desio prethodne večeri.
-Ne mogu da ti opišem kako sam se osećao kada sam, posle dan-dva, u novinama čitao da smo napravili haos. Rekli su mi da se na Ušću dva puta digla prašina – kada su nastupali Stonsi i Dejan Petrović Big Bend (smeh). Takvo priznanje mi je u istom rangu kao prva truba u Guči. Svirali smo mi sa Cecom pred 150.000 ljudi ali sam ovoga puta ja bio taj koji se obraćao publici. Mislio sam – važi, biće njih 300 u to doba, kad ono 70.000 ljudi i prva stvar – delirijum. Pripremili smo repertoar ali sam odmah muzičarima rekao – bacite spisak, ja vam pokazujem šta sviramo. Strofa-refren-druga pesma-strofa-refren-instrumental, tako je bilo.
Da li si nailazio i na negativne reakcije otkad si počeo da mešaš trubu i pop-rok?
-Bilo ih je ali samo od ljudi koji su naučili isključivo na „Zorice, zorule“, moravac i ne interesuje ih druga muzika. Dođu i kažu mi „vi svirate džez“. Nekim ljudima u Srbiji ako čuju bilo šta što im nije primamljivo za uvo – to je džez. Mi u celom repertoaru možda imamo pet stavki sa primesama džeza ali generalno, to je trubački rokenrol. Bilo je i reakcija od nekih muzičara – većina njih koji su u životu nešto postigli pohvalili su me. Ima, međutim i onih koji nisu niti poznati niti bitni pa žele tim putem da isplivaju. Nikada nisam svirao da bi mi muzičari aplaudirali, radim za publiku.
Nastavlja Dejan u dahu:
-Interesantno je kako sam ja pridobio publiku u Guči. Većina trubačkih orkestara se trudi da to što se svira bude tehnički što komplikovanije a ja izađem pa krenem „Bože pravde“, „Tamo daleko“, „Marš na Drinu“ pa „Smoke On the Water“ pa „Otpisane“ pa tu ubacim „maršala Tita, junačkoga sina“ i na kraju odsviram najprostije kolo. Odmah su, po završetku nastupa, krenuli novinari sa pitanjima u stilu „zbog čega vi svirate Tita“ a ja im kažem da se ne stidim istorije. Nisam se ni rodio kad je umro ali su mi svi pričali o njemu. I dan danas mnogi kažu „e da se Tito može vratiti“. Uvek sam radio onako kako sam želeo, opipavajući puls publike.
Postoji li razlika između južnjačke i tvoje, užičke trube ?
-Kada je moj ćale svirao, Vranjanci su imali splet čočeka a svirali su i kola. Vreme se znatno promenilo u svetu, u državi pa i kod trubača jer su došli novi pravci. Sada, recimo, dva orkestra iz Vranja ili dva iz zapadne Srbije imaju različite stilove. Sve se izmešalo ali se opet može razlikovati stil sviranja južnjaka od nas iz Užica.
San zvani „Sava centar“ biće uskoro dosanjan ali ima još jedan – proboj van granica Srbije.
-Dobili smo dosta poziva za inostrane festivale naredne godine. Bitno mi je što se ova naša priča sviđa i ljudima koji nisu Srbi. Srećan sam što sam našao svoj put, nisam ničija kopija.
Kada je Mića Petrović iznenada preminuo 2000. sa samo 39 godina, njegovi najbliži su želeli da sa njim sahrane i prvu trubu koju je svojevremeno dobio u Guči. Nije to dozvolio deda Vlastimir. „Neka truba ostane, neka Dejan i Darko nastave očevim putem. Ne sme truba da utihne u Dubokom“, pričao je tada mudri starac a sve što se ovih godina dešava Dejanu pokazuje koliko je bio u pravu. Desetog novembra stiže, bez sumnje, još jedna gromoglasna nagrada publike.