Vršnjačko nasilje – čuli ste te reči. To je ono zbog čega se 14-ogodišnjak ubije, pa onda mediji, a i svi ostali, počnu više o tome da govore. To je ono što mnogi direktori škola kriju da bi zadržali ugled. To je ono što ostavlja posledice kroz ceo život, što se prenosi kao zaraza.
To je, na neki način, centralna tema filma. Ali, film „Play“ se bavi i karakterima i psihologijom. Ono što je najzanimljivije je što je taj film iznedrila „obećana“ zemlja – Švedska. Zamišljamo je kao državu blagostanja, ravnopravnosti, i uopšte dobrog života. A ono što nam filmovi iz Švedske pokazuju je nešto drugo.
Jedan od jačih utisaka o filmu jeste i da je „Play“ u suštini jedna velika igra, odnosno eksperiment. Pokazuje kako se ponaša grupa (banda) koja je nasilna, kako njeni članovi. Koje uloge igraju. Kako se ponašaju žrtve, i u kom trenutku one postaju saučesnici. Šta ljudi rade zbog straha, i koliko ih on parališe...
Za vreme filma „Play“ više puta vam dođe da ustanete i prekinete tu „igru“, viknete nešto, isplačete se... Umesto toga – vrpoljite se na stolici i ponavljate u sebi – „Dokle?“.
Pogledajte film, prepoznaćete i sebe u nekim situacijama, svoju okolinu, ili neke momente iz svog detinjstva. Zaprepastiće vas kako su jedan veliki društveni problem, fenomen, eksperiment – sve to u jednom, stali u zadivljujućih 120 minuta.