Diplomirani pravnik i doktorant kineskog prava, poliglota i licencirani prevodilac, turistički vodič, ambasador Srpskog bibliofilskog društva, filatelista i numizmatičar… Sve to je životu Viktora Lazića (26) trenutno pod B, C, D, jer je on – najpoznatiji srpski avanturista i putopisac.
Viktor je poznat po reportažama u "Presu", ali mu je najveću popularnost donela, pre tri meseca, dramatična sedmica na graničnom prelazu između Gruzije i Južne Osetije koju će celog života pamtiti.
-Nikad do sada nisam imao neprijatnosti jer se ne bavim politikom već kulturno-istorijskim temama – počeo je uzbudljivu priču Lazić. –
Prošao sam kod gruzijskih policajaca bez problema a na osetijskoj strani nije bilo nikoga. Pošto je tu vrlo neprijatno zadržavati se zbog vojnih dejstava i srušenih pograničnih objekata, rešio sam da se vratim nazad ali su mi Gruzijci rekli da slobodno nastavim još malo i da ću naići na graničara sa osetijske strane. Video sam policijsku kućicu i prošao nekoliko stotina metara, stražar koji se tek probudio i počeo da zakopčava pantalone bio je veoma iznenađen ugledavši me.
Ono što se dalje desilo opisuješ jednom rečju – kidnapovanje.
- Sedam sati su me ispitivali kako sam i zašto došao, zatim su me optužili da sam prešao tih nekoliko stotina metara nezakonito a najveći problem je bio to što su me sumnjičili da sam špijun. Zatvorili su me bez ikakvog dokumenta i bez prava na advokata. Rekli su mi čak da će, ukoliko budem insistirao na advokatu, to biti toliko pogubno za mene da, otprilike, živ neću izaći odatle pa mi nije više padalo na pamet da ga pominjem.
Prava golgota – ipak, nasmešiš se kad se setiš na koji način ti je u takvoj situaciji pomogao telefon.
-Nisu mi dozvolili da bilo koga obavestim gde sam – roditelje, ambasadu... Vratili su mi, međutim, telefon zato što su bili ubeđeni da ne radi jer smo ga isprobali. Kad sam u ćeliji uhvatio signal, stražari su bili uvereni da su mi načelnici dozvolili da telefoniram – zašto bi mi, inače, dali telefon !? Bila je to neverovatno luda sreća u stravično teškoj situaciji pa sam ipak uspeo da kontaktiram, pre svega, sa urednikom, ambasadom i ostalima.
Kada ti je u tih sedam dana bilo najteže ?
-Prvih 48 sati. Držali su me u jednoj podrumskoj prostoriji gde su namerno isključili svetlo a zidovi su pokriveni krvlju. Posle sam prebačen u malo bolju ćeliju koju oni drže posebno za lokalne mafijaške bosove. Imao sam čak i prozor, bilo mi je neverovatno da vidim svetlost posle takve torture.
Stražari su, kažeš, bili „mali Bogovi“ ?
-Kada sam imao dobrog stražara dobijao sam redovno hranu i sve ostalo ali je uveče po pravilu dolazilo do njihovog pijančenja, čak i drogiranja. Prave orgije, užasno mučno.
Ako postoji išta dobro u svemu ovome – nisi bio fizički napadnut.
-Verujem da je i to bila moja luda sreća, apsolutno se nisam osećao bezbedno. Bio sam, recimo, u situaciji da mi jedan od stražara u pijanom stanju naredi da igram. U jednom momentu su mi naredili da jedem a onda mi po ceo dan ne daju hranu. Ne mislim da je to namerno. Jednostavno – zaborave. Nema nikakve organizacije. Onda, recimo, kada tvrde da sam prešao granicu – njima granica nikakvim pravnim aktom uopšte nije utvrđena. To mi je kao pravniku bilo strašno, nisam dobio nikakav dokument. Vraćen sam u Gruziju a da mi čak nije ni zabranjen ulazak u Južnu Osetiju.
Nije ni epilog cele drame protekao bez neočekivanih detalja ?
-Na gruzijskoj granici me je sačekala njihova policija, vojska i, što mi je bilo jako zanimljivo, misija EU. Obradovao sam se puštanju ali je tada krenula nova tortura u vidu pretresa mog automobila a pritom su mi zabranili da tome prisustvujem. Obrazloženje je bilo da su mi ovi koji su me držali u zatvoru možda stavili bombu u auto pa da ne budem tu dok je pretres. Počela je kiša, oni su ostavili sve i rekli „slobodan si“. Tek sada, kada pregledam svoje stvari i vidim da nečega nema, samo konstatujem da je verovatno tada uzeto.
Dobro si zapamtio poslednje reči načelnika policije u Južnoj Osetiji pri „rastanku“ ?
-Upro je u mene, onako značajno, prstom i zapretio mi da slučajno ne napišem nešto loše. Mislim se – nećeš valjda da dođeš u Srbiju da me kontrolišeš (smeh).
Svasta si preživeo, nepokolebljivost nisi izgubio ?
-Po prirodi nisam strašljiv pa bih voleo ponovo da odem u te krajeve. Verovatno neću skoro ali u budućnosti... U svakoj zemlji imate dobre i loše strane, voleo bih da upoznam dobre strane Južne Osetije. Oni čak nisu ni smatrali da sam uhapšen već samo privremeno zadržan na ispitivanju s tim što to „privremeno zadržavanje“ može da potraje i godinu dana.
Silne su muke imali i oni koji su pokušavali da izbave Viktora. Srbija nije priznala Južnu Osetiju pa je moralo da se ide nezvaničnim kanalima. Objašnjavanja, plakanja, pozivanje ministra Vuka Jeremića...
-Hvala pre svega „Presu“ i uredniku Veljku Laliću kao i svim ljudima i organizacijama koje su se zauzele. Tokom tih sedam dana u Južnoj Osetiji su čak i od mene tražili da ih priznam mada ne znam šta bi im to značilo. Rekao sam im – nema šanse da ih priznam takve kakvi su, koliko god da me drže.
Kad se sve konačno završilo, nisi se vratio u Srbiju već si nastavio put ?
-To je bila dosta teška odluka. Bio bih na mnogo većem gubitku da sam dozvolio da to što mi se desilo prekrati putovanje. Promenio sam rutu – plan je bio da idem u Čečeniju, imao sam dogovoren intervju sa predsednikom Kadirovim ali sam odustvao i zbog vremenskih uslova i zbog toga što mi je bilo previše rizičnih područja. Išao sam u Ukrajinu, Moldaviju, vratio sam se preko Rumunije, put je potrajao još dva meseca.
Simbol tvojih putešestvija nije samo neuništiva Lada već i – lutka Mileva.
-Ona je moj saputnik. Kada ostavim uveče auto na nekom parkingu, deluje kao da je neko u automobilu ili ako noćim u kolima, što je najčešće slučaj, izgleda kao da su tu dva čoveka pa mi ona povećava sigurnost na putu. U Južnoj Osetiji su bili ubeđeni da ja nosim Milevu zbog seksualnih namera. Tražili su mi je, i ne samo nju, stalno su insistirali da im nešto poklonim. Čim sam video da to tako ide, odlučio da ništa ne dajem. Princip mi je bio – možete da mi otmete ali ja da dam svojevoljno, to ne.
„Viktor neustrašivi“ koji se sprema da konačno osvoji i Afriku, do sada objavio četiri knjige, poslednja se zove „Velika avantura“. Prošle godine verovatno nije ni slutio da mu najveća od svih avantura tek sleduje. Nema sumnje da će knjiga posvećena neverovatnoj sedmici, koju bi trebalo naredne godine da objavi „Laguna“, imati ogroman publicitet a junak ove priče, za kraj, rukovodeći se onom „ko zna zašto je to dobro“, kaže:
-Moralo je, izgleda, posle osam godina, nešto ovako da se desi, nije realno da uvek sve bude lepo. Ne bih imao ništa protiv da se nov problem pojavi posle narednih osam godina.