U Nišu je od 14. do 17. avgusta održan 25. po redu Nišville Jazz Festival. Manifestacija koju je pod imenom Naisus Jazz osnovao legendarni niški jazzer Bata Anastasijević proslavila je ove godine lep jubilej, prošavši put od okupljanja zaljubljenika u bebop u kamernim pozorišnim prostorima do muzičkog hepeninga za više hiljada ljudi na letnjoj pozornici Niške tvrdjave, pod direkcijom Ivana Blagojevića. Usput je dobila popularno ime Nišville, koje je perfektno odgovaralo prebacivanju težišta na ukrštanja jazza sa folklorom krajem 90-ih godina. Odluka da festival izadje na veliki otvoreni prostor diriguje poslednjih godina njegovu programsku orijentaciju: headlineri ili nisu iz sveta jazza, ili su jazzeri čija bi muzika mogla da bude prihvatljiva izvan jazz zajednice.
Osim glavne scene, u upotrebi je obično još jedna bina (u istom prostoru bočno), što čini da se program odvija praktično bez pauze. Medjutim, sa 5-6 sastava dnevno, i uobičajenim kašnjenjem prvog koncerta (30-60 minuta), program se veoma retko završava pre 3 sata ujutro. Publika opušteno puni prostor u tvrdjavi – glavna gužva je tek oko ponoći, da bi do kraja programa obično ostalo manje od polovine posetilaca. Žamor kojim veći deo posetilaca prati dešavanja na bočnoj sceni dosta govori o preovladjujućem stavu publike: Nišville je izvrsna letnja prilika za druženje, vesela žurka na otvorenom, uz muziku čiji sadržaj ipak ostaje u drugom planu.
Prvo veče bilo je namenjeno jazz tradicionalistima. Lokalni Dixie Pogon, Belgrade Dixieland Orchestra i amaterski francusko-belgijski orkestar fanfara Orchestre International du Vetex podsetili su nas da je jazz pre jednog veka bio dominatno vezan za zabavu i ples. Billy Cobham je jazz-rock-heavy-metalom sigurno uveselio veliki broj poklonika baš ovakve, odavno prevazidjene muzike. Duško Gojković je sa svojim nemačkim saradnicima bio veliki heroj ove večeri, pokazujući da vatra bebopa i dalje može da snažno gori, ukoliko je raspaljuju istinski posvećenici ove škole. Poslednji su nastupili DJ Gilles Peterson i Jose James, kojima u ovakvom društvu nije bilo mesto. Okolnost da je te večeri korišćena samo jedna bina (drugu organizatori nisu stigli da postave) učinila je da njihov kasni set ne dočekaju mnogi mladji ljubitelji muzike, koji su namenski došli zbog njih.
Centralni dogadjaj druge večeri bio je nastup sastava Brand New Heavies (BNH). Baš kao Incognito ili Jamiroquai, BNH ne moraju mnogo da se sekiraju što ih više nema na top listama, ili na naslovnim stranama svetskih muzičkih magazina – u zemlji Srbiji, u kojoj kao da časovnik ponekad otkucava 10 godina manje, acid jazz je i dalje u trendu! Japanski Soon Kim Quartet, internacionalna postava Tarhana, lokalni Plan 9 i holandska pevačica Giovanca Ostiana (koja je u poslednji trenutak odbila da izadje na scenu – izgleda da nije bila obezbedjena adekvatna binska oprema) poslužili su da dopune program čija posećenost ionako ne bi mogla da bude bolja. Loše je jedino kada u takvoj selekciji glavna zvezda podbaci, a BNH su zaista bili očajni – uveren sam da prosečni klupski cover sastavi u Srbiji zvuče bolje od ovih prepotentnih Engleza. Takodje sam ubedjen da više elemenata jazza ima u muzici Boney M nego kod BNH. A i acida...
Headlineri treće večeri bili su Rosenberg Trio iz Holandije i američki Rodney Jones Trio sa gostom Donaldom Harrisonom. Oba sastava su igrala na sigurno – Rosenbergovi su izveli potpuri velikih hitova swinga i, posebno, numera iz repertoara Djanga Reinhardta, kao njihovog najvećeg uzora, a Jones je sastavio funky/r’n’b set koji je bio primereniji nastupu u klubu nego festivalskom koncertu na velikoj sceni. Publici je prijalo i jedno i drugo: Stochelo Rosenberg je dobro opipao njihov puls kada je umesto svojih numera gadjao poznate teme poput Santaninog „Flor di Luna“, baš kao što je Rodney Jones poželeo da digne publiku na ples, umesto da ih opsenjuje tvrdom jazzerskom tehnikom. U takvoj situaciji, ozbiljnija iskušenja ponudili su bendovi iz drugog plana. Fuzija egipatskog sastava Eftekasat sadrži dovoljno, ali ne previše orijentalnih elemenata, kao i različite aspekte crne muzike, od bluesa i gospela, do funka i soula. Nemački Hugo Siegmeth Quartet početnu inspiraciju traže u muzici rodonačelnika dixielanda i swinga Sidney Becheta, da bi joj udahnuli novi život, restruktuirajući je do kreativne neprepoznatljivosti. Norveški duet Sidsel Endresen (vokal) – Jan Bang (live sampling) odlikuje fascinatna sposobnost stvaranja zanimljive muzike u trenutku: Sidsel ispušta glasove, često na nepostojećim jezicima, koje Jan hvata i dalje modeluje na različite načine. Ubrzava ih i usporava, ili samo jedan ton koristi da harmonizuje kompletnu muziku, ili pak jednu frazu upotrebljava da stvori celokupnu ritam sekciju. U duboku noć, niški sastav Sounds of South dočekalo je malo sveta, što muzičarima nije smetalo da izvedu veseo set prožet lokalnim folklorom.
Veseli su bili i prvi taktovi poslednjeg dana festivala, uz ska ritam The New York Ska Jazz Ensemble – osim originalnih tema, sastav izvodi i standardni repertoar („Harlem Nocturne“, nekoliko numera iz opusa Charlesa Mingusa) pakujući ga u ska ili reggae. Zanimljivo, na kratke staze. Gitaristu Jana Vaclava Vaneka treba zatvoriti na 24 sata u sobu u kojoj bi se sve vreme vrteo solo Vlatka Stefanovskog u „Jovano, Jovanke“ – valjda bi posle tog iskustva prestao da se iživljava na instrumentu i počeo da koristi tehniku u pametnije svrhe. Čuveni hor „Le Mystere Des Voix Bulgares“ pružio je manje od očekivanog. Izveli su kratak set (samo 45 minuta) folklornih tema koji ih ničim nije izdvojio od gomile tipičnih folklornih sastava sa Balkana, ne objašnjavajući zašto su baš oni, a ne neko drugi, stekli toliku slavu u muzičkom svetu. Najbolji momenat je bio sam kraj koncerta kada su izveli „Djeli Mara“, Šabana Bajramovića, originalnu verziju „Mesečine“. Izvanredni britanski blueser Ian Siegal izveo je nadahnut akustični solo set country blues, soul i gospel numera u pratnji nezaobilaznog Jacka Danielsa, demonstrirajući inspiraciju i duhovitost koja je krasila najveće legende ovog žanra. Potom mu se pridružio lokalni City Bend, sa kojima je izveo dve numere sa aktuelnog albuma „Swagger“ i inspirativni medley u slavu nedavno preminulog rock’n’roll velikana Bo Diddleyja. Festival je zatvorila nova postava Leb i sol, sa gostom Dadom Topićem. Uz iscrpno predstavljanje albuma „Itakanataka“, čuli smo dovoljno starijih pesama (od „Devetke“, preko „Bistre vode“, do „Uči me majko, karaj me“), koje su bile bolje prihvaćene od novih radova. Dado je pevao fantastično i izgledao izuzetno motivisan. Njemu je pripala i čast da zatvori festival, još jednim sećanjem na Šabana Bajramovića – u pratnji Sound of South izveo je izvrsnu latino verziju „Djelem, djelem“ i potpuno nepotrebnu reggae obradu „Geljam dade“.
Već činjenica da nije bilo otkaza, osim odustajanja Giovance, govori da je festival bio bolje organizovan nego ranijih godina. Ozvučenje je bilo solidno, mada ne i dobro, svetlo prosečno, na šankovima se nije stvarala gužva, što na žalost nije bio slučaj i sa toaletima. Festival je tradicionalno pomogao lokalni ogranak Phillip Morris International, grad Niš i Ministarstvo kulture Srbije, nekoliko inostranih kulturnih centara i manjih sponzora.
Tekst: Vojislav Pantić