Milošević je umro od infarkta u svojoj ćeliji u pritvoru Haškog tribunala, tokom suđenja za ratne i zločine protiv čovečnosti na Kosovu i u Hrvatskoj, i za genocid u Bosni i Hercegovini.
Pošto gradske i državne vlasti nisu dale dozvole koje su tražili porodica i visoki funkcioneri Socijalističke partije Srbije (SPS) da se Milošević sahrani u Beogradu uz državne počasti, sahranjen je u dvorištu porodične kuće svoje supruge Mirjane Marković u Požarevcu.
Posle višečasovnih oproštaja i govora u Beogradu i Požarevcu, sahrana je obavljena u sumrak. Sahrani, koja je obavljena bez verskog obreda, nije prisustvovao niko od članova najuže porodice jer, kako su naveli, nisu dobili dovoljne garancije za svoju bezbednost.
Miloševićeva supruga Mirjana Marković napustila je zemlju 23. februara 2003, a sin Marko je otišao odmah pošto je Milošević 5. oktobra 2000. bio prinuđen da prizna poraz na izborima za predsednika SR Jugoslavije. Oboje danas žive u Rusiji, a kćerka Marija u Crnoj Gori.
Mirjani Marković se sudi u odsustvu zbog zloupotrebe službenog položaja i za njom je raspisana poternica. Poternica je bila raspisana i za Markom Miloševićem kome se, takođe, u odsustvu, sudilo u Požarevcu po tužbi trojice "otporaša", ali je u međuvremenu oslobođen svih optužbi zbog apsolutne zastarelosti.
Sahrani su prisustvovali najviši funkcioneri SPS-a, izuzev potonjeg predsednika socijalista Ivice Dačića, kao i tadašnji zamenik predsednika SRS Tomislav Nikolić, predsednik ruske Komunističke partije Genadij Zjuganov, poslanik Dume Sergej Baburin i general Leonid Ivašov, kao i bivši američki državni tužilac Remzi Klark.
Telo Slobodana Miloševića dopremljeno je iz Haga u Beograd 15. marta 2006, a narednog dana kovčeg s telom je bio izložen u Muzeju "25. maj", u okviru muzejskog kompleksa na Dedinju.
Hiljade ljudi su prošle pored kovčega. Istog dana više desetina hiljada pristalica bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije okupilo se ispred Skupštine Srbije i Crne Gore u centru Beograda, gde je na pokrivenoj bini bio izložen kovčeg sa njegovim telom.
Kamen-međaš Miloševićeve karijere od kojeg je počela njegova, više od decenije duga neprikosnovena vladavina, jeste govor 28. juna 1989. na Gazimestanu na proslavi 600 godina Kosovske bitke kojoj je prisustvovalo oko milion ljudi.
Ubrzo potom usledio je raspad SFRJ, prvo kratki slovenački rat, pa dva razorna u Hrvatskoj i BiH, i na kraju sukob na Kosovu i bombardovanje SR Jugoslavije.
Bio je neprikosnoveni lider Socijalističke partije Srbije (SPS), dva puta predsednik Srbije, a potom predsednik SR Jugoslavije.
Desetogodišnja autokratska vladavina Slobodana Miloševića završena je 2000. pobedom kandidata udružene Demokratske opozicije Srbije (DOS) Vojislava Koštunice na izborima za predsednika SRJ.
Posle pobede DOS-a na tim izborima, 24. septembra 2000, ne želeći da prizna poraz, SPS i njen lider su izazvali postizbornu krizu koja je zapretila građanskim ratom u Srbiji. Kriza je okončana 5. oktobra posle masovnih demonstracija građana širom Srbije.
Uhapšen je 1. aprila 2001. zbog zloupotrebe službenog položaja, nepunih šest meseci pošto je okončana njegova vladavina.
Zbog zločina tokom sukoba na Kosovu, Haški tribunal je protiv Miloševića podigao optužnicu 27. maja 1999. godine, zbog zločina u Hrvatskoj 9. oktobra 2001, a 23. novembra iste godine i zbog genocida nad Muslimanima i Hrvatima u BiH.
Na osnovu Uredbe Vlade Srbije, Milošević je Haškom tribunalu izručen 28. juna 2001, tačno 12 godina posle govora na Gazimestanu. Suđenje Miloševiću u Hagu počelo je 12. februara 2002.
SPS, čiji je lider bio od osnivanja, ponovo se vratila na vlast u julu 2008. kada je formirana koaliciona vlada premijera Mirka Cvetkovića u kojoj je SPS dobio četiri ministarska mesta, a lider stranke Ivica Dačić je postao zamenik premijera i ministar unutrašnjih poslova.
Četiri godine ranije, u martu 2004, manjinska vlada premijera Vojislava Koštunice izabrana je uz podršku poslanika SPS.
BEOGRAD, 10. marta 2012. (Beta)