Vlasnica je jednog od najboljih ženskih vokala na ovim prostorima i jedna je od retkih žena koja je uspela da ostane ono što zaista jeste kroz celu svoju, dvadeset godina dugu karijeru. U to koliko je prirodna, koliko voli svoj poziv i koliko je svesna značaja svog talenta, uverili smo se i sami u razgovoru sa njom, neku nedelju pred veliki koncert u Kombank Areni.
Šta da očekujemo u Areni 26.oktobra?
- Očekujte mene! (smeh) Mene i gitaristu, pa ćemo ono... po narudžbama! (smeh)
Mikrofon kroz publiku, pa lagano...
- Naravno... „alo, sedmi red, vrati mikrofon gore!“
Očekujte muzičko-scenski spektakl! Pripremili smo veliku binu, fantastičan razglas, imamo sjajnog tonca iz Beograda, Đuru koji radi sa mnom poslednje tri godine, njega vučem na svaki svoj koncert, fantastičan je dečko... vrhunske muzičare, sigurno najbolje koji postoje u ovom trenutku u Hrvatskoj, video... sve ono što muzički možemo dati.
Oni koji očekuju da ću gutati vatru, raditi kolutove...biće razočarani, oni koji očekuju da ću biti u oskudnoj garderobi, oni će isto biti razočarani. Ja sam prepoznatljiva po tome da svoju muziku radim za slušanje, manje za gledanje i važno mi je da smo publika i ja jedno. Arena je veliki prostor, i ono što bih volela da dobijem, je da ih ih uhvatim sve, zajedno sa sobom, da u nekom trenutku zajedno radimo moj koncert. To je fantastična stvar. Prostor je ogroman i ima neku hladnoću, sam po sebi, i malo ćemo biti daleki jedni od drugih, ali daću ja sve od sebe da dođe ta sekunda.. ne znam da li to mogu dobro objasniti, ali uvek se desi taj trenutak gde ti jednostavno svi oni preuzmu koncert i desi se ta neka zajednička energija...
Šta Vam je u ovom poslu najteže, najdosadnije...?
- Putovanja, putovanja, putovanja...kilometrima, satima... Non stop putuješ! Ili si u autu ili u avionu... U početku to bude super zanimljivo, ali onda u nekim godinama dođe neki period kad sve to treba izdržati.
A onda intervjui...ne biste verovali, ali mnogo sam više intervjua u svojoj karijeri odbila nego prihvatila i dogovorila jer te nekako iscrpi sve to. Pet sati sediš i daješ intervjue, pogotovu pred ovako velike koncerte kao što je ovaj u Areni. Moraš to odraditi, imaš tu obavezu prema medijima, i to je deo posla, ali posle toga se osećam nekako slomljeno! Radije bih pevala pet sati!
Koliko je danas za uspeh bitan glas, kvalitet pevanja, harizma, a koliko izgled i neke druge stvari...?
- Danas više uopšte nije važno imati glas, ni harizmu, danas važe neka druga pravila...
Imati sponzora...
- Tako je!(smeh) Sponzora, prijatelja, poslovnog partnera... Da sam klinka i da danas počinjem karijeru, mislim da bih se istinski izgubila u ovom neredu. Jer, postati slavna preko noći zato što imaš lepo lice ili si fantastično građena a usput bi nešto i pevala, to je zeznuta stvar.
Samo te neko uzme u „đir“ i onda te vrti dalje, a ti ne znaš više ni ko si ni šta si ni šta predstavljaš. Ja sam ta neka generacija, ’72.godište, još sam uhvatila onaj deo gde se ide sve po redu, kad si morao da zaslužiš naslovne strane. Pa ja kad sam videla sebe na prvoj naslovnoj strani u svojoj karijeri, ja sam mislila da je gotovo, da sam uspela, da ništa iza toga više ne postoji... Daš prvi intervju...čoveče, to je to ludilo! A svako te pitao „A ko si ti? Koja je pesma tvoja? Šta ti uopšte radiš? Čime se ti baviš?“ Stvarno je trebalo da napraviš bar nekakav uspeh da bi te neko objavio, da bi te neko zvao. Danas uopšte nije potrebno imati to, ali zato je sve to zajedno kratkotrajno. U poslednjih dvadeset godina stvarno je malo imena koja su se pojavila i približila onim kultnim: Oliveru, Čoliću, Josipi, Terezi...ljudima koji i dan danas rasprodaju dvorane, i što su stariji sve su veći, harizmatičniji i bolji. Vremena su brza, valjda ljudi nemaju vrema da sednu i razmisle o bilo čemu, oni su svi gladni uspeha.
Posle svega toga što ste prošli u svojoj karijeri, šta Vas sad vuče, šta Vam je inspiracija?
- Užitak... Muzika. Ja sam onaj tip žene koji će verovatno celog života pevati i nikad se neću smiriti. Nikada! Tu te jednostavno pogodi neka dobra muza, i... odmalena sam bila takva i znala da samo to želim. Znaš kad si klinac, pa pričaš šta ćeš biti kad porasteš... e ja sam još sa pet godina govorila „Ma, ja ću biti pevačica!“ To jednostavno sam prepoznaš u sebi.
Moj početak je bio niz neuspeha, ali sam shvatila da nema padanja u nesvest odmah, da me niko neće videti, kao u nekom filmu, pasti u nesvest i seći vene za mnom i tražiti 4 bisa! Nego ti treba da se pobrineš, da zasučeš rukave, ako stvarno želiš da stojiš na tim daskama koje život znače... Ima puno kolega kojima se uspeh dogodio preko noći ali negde su se kasnije zaljuljali. A moja karijera je stabilna 20 godina, jednom putanjom, i to je ono na šta sam ja najviše ponosna. Nisam imala neke velike uzlete i velike padove, nego vozim jedan dobar veleslalom već 20 godina.
I šta biste promenili, da možete da se vratite unazad?
- Iskreno? Ne bih bila toliko iskrena oko nekih stvari, kao što sam bila. Ne bih nikada smatrala da je to mesto gde stojim na bini moja kuća. Moja kuća je vrlo poštena kuća. Kada uđete kao klinka u ovaj posao mnogo puta vam ljudi slome srce, stvarno doživite neke velike nepravde koje ne možete da shvatite. Ne možete da shvatite zato što ste mladi, niste zreli, nemate nikoga u tom trenutku na kog se možete osloniti, nemate menadžera, prolazite sami kroz to, i onda shvatite „njih ne zanima istina, njih zanima da im se što bolje prodam“, ili da me oni što bolje mogu percipirati. Ali nije mi žao, verovatno bi to opet bilo isto, jer ja sam takva, i drugačija ne bih mogla da budem. Mnogi su mi zamerili, kao „Šta glumataš ti tu, ti se furaš na prirodu?“ Ti se možeš jedno vreme „furati“ na nešto, ali ljudi vide ko si.
Kako pomoći tim mladim ljudima, šta treba uraditi da se vratimo kvalitetu u muzici na ovim prostorima?
- To je onaj večiti, prekrasan brak između medija i javnih osoba. Mediji dosta toga kreiraju. 17 puta za redom stavite na naslovnu stranu osobu koja je možda u nekom nizu skandala ali vama odgovara, da vam digne tiraž, pa to je isto odgovornost! Vi na taj način kreirate svim mladim ljudima koji nemaju svoj izražen, jasan stav da je „ona fantastična“ da je „on genijalan“. A puno ih je, ja ne bih znala danas koji portal me snašao, kome se obraćam...danas možeš davati intervjue od jutra pa do mraka. Internet, facebook, blogovi, blogeri... možeš da pričaš...
Koliko ste prisutni na društvenim mrežama? Koliko Vam je značajna ta vrsta komunikacije?
- Značajna mi je! Kontrolišem redovno svoju službenu facebook stranicu. To su moji fanovi pokrenuli, njih nekoliko klinaca iz Splita, Beograda, Zagreba... Napravili su mi tu stranicu i krenulo je, sad se oni tamo druže, postali su prijatelji, počeli su da se posećuju. To mi je fenomenalna stvar, moja muzika ih je spojila. Oni se možda nikad ne bi sreli, ali su se sreli na nekom mom koncertu, pa su shvatili da su slični ljudi, pa su nastavili da se druže, i sad je to već ekipa. Počeli su i da se tetoviraju u poslednje vreme, što sebi ne mogu da objasnim...(smeh)
Šta biste vi istetovirali, ako uopšte to želite?
- Ja znam šta bih ja istetovirala... ali nemam tetovažu i neću se tetovirati. Možda jednom, ako mi dođe, ja znam tačno šta bih istetovirala, ali vam neću reći, to je previše intimno...
Koliko su Vam značajne nagrade, a šta Vam je zapravo najveća nagrada?
- Nagrade su mi genijalna stvar. Na početku karijere ih nisam dobijala, a onda se dogodila ’98.godina, i album „Personality“ gde sam ja zablistala, i ja nisam mogla da verujem, bila sam ono.. „Čekaj, pa ovo se stvarno događa?“ Pesma „Ja za ljubav neću moliti“ je sve pokrenula, otvorila taj moj put, i rad od pre i ono novo je donela najbolji mogući način. Prva najvažnija nagrada u mojoj karijeri je bila te godine u Rovinju, nagrada Porin, hrvatski Gremi... bila sam nominovana za 4 Porina, bila sam u najžešćoj konkurenciji, bile su nominovane Josipa Lisac, Vanna, i ja kao najmanje poznata od njih, Vanna je tada suvereno vladala sa grupom ET, i to je bio prvi put da joj neko uzme nagradu za najbolji vokal. Ja sam bila šokirana, ali eto dogodilo se da sam dobila tu nagradu i nagradu za pop album godine. Album je bio odlično prodavan, imao je ogroman tiraž... to je stvarno bila moja godina.
Ko su najbolji ženski vokali na ovim prostorima, po Vašem mišljenju?
- Definitivno Vanna, za mene lično... Josipa Lisac, Tereza Kesovija, Gabi Novak, Radojka Šverko, Aleksandra Radović, Aleksandra Kovač, Bisera Veletanlić... ma ima ih... Svaka je specifična, svaka je svoja, i svaka ima posebnu čar.