U 15:30 krenuli smo iz Šapca ka Somboru manjim kamionom, prevozili neki stiropor rođaku na vikendicu, a pošto su buntovi ogromni nisu mogli da stanu u auto. Mali kamion sa teretom nije imao više od 2,5 tone.
Pošto smo ranije tog dana proveli šest sati u putu do Šapca i videli kakav je put, odlučili smo da se u povratku uključimo kod Inđije na autoput E-75, jer je Iriški venac bio zatvoren za teretna vozila.
Do uključenja na autoput smo stigli relativno brzo, skoro bez problema, delom zbog toga što do Rume sneg skoro nije ni padao, delom što su svi prilazi Inđiji bili potpuno očišćeni i posuti solju, kao i sam grad.
No, desila su se dva incidenta posle Rume. Prvo smo sleteli u snežni nanos pored puta prednjim delom kamiona. Grejder je dolazio prema nama, mahnuli smo da stane, no on je samo prošao pored nas kao i još 15-tak vozila koja su nam ablendovala ili trubila. Posle 10 minuta uspeli smo da izguramo vozilo na put i nastavimo.
Drugi incident nam se dogodio pet, šest kilometara pre Inđije. Trebalo je da se uključimo na put koji vodi ka gradu, međutim sve je bilo zavejano pa nismo mogli da vidimo gde je skretanje posle table i usporili smo na oko 20 km/h. Odjednom nam neko ablenduje da stanemo ispod nadvožnjaka. Policija.
Posle uvida u dokumenta, policajac nas je upitao zašto idemo tako sporo. Objasnili smo mu da je mećava i da je vidljivost slaba, da je sve zavejano, klizavo i da smo bili na oprezu kako ne bismo promašili skretanje. On je rekao da su gume u redu, ali pošto nemamo lance na njima moramo da platimo kaznu od 10.000 dinara, ili, ako hoćemo, da ih nešto “častimo”? Na kraju smo mu platili 500 dinara i nastavili put dalje.
U 18:15 smo stigli do autoputa, platili smo putarinu 710 dinara i nastavili. Autoput je bio ozbiljno zavejan. Na većem delu puta bila je upotrebljiva samo jedna traka, a klizišta i nanosi snega bili su na svakih stotinak metara. Kretali smo se brzinom od oko 30 km/h, međutim bahati vozači šlepera su nas, na mestima gde je to zabranjeno, preticali vozeći sigurno 70-80 km/h. Mislili smo, samo da dođemo do Vrbasa, onda ćemo lako. Međutim tačno ispred table za isključenje prema Vrbasu – kolona! Tada je bilo negde oko 20:20.
U 21:30 ljudi, koji su se nalazila ispred nas, počeli su da izlaze iz svojih vozila i išli da vide u čemu je problem. Vratili su se 15-tak minuta kasnije, i kazali da je neki šleper preprečio raskrsnicu i da je bar stotinak vozila u koloni ispred nas.
Dok smo čekali, nekoliko nesavesnih vozača pokušavalo je da se probije kroz sneg drugom trakom. I svi do jednog su se zaglavljivali. Posle nekih 20 minuta uspeli su da se izvuku i poubacuju u prazna mesta ispred.
Oko 23:20 polako ostajemo bez goriva i preko interneta na telefonu uspevam da nađem broj Policije u Vrbasu. Rekli su mi da su upućeni u situaciju i da će problem biti rešen čim pre. U međuvremenu je grejder, koji je pokušao da izvuče zaglavljeni kamion iz raskrsnice upao u kanal, što se desilo i sa traktorom koji je došao da izvuče grejder. Mi smo bili u sredini kolone od 200 vozila.
U ponoć je ponovo neki genije iz pravca Vrbasa pokušao da se probije zavejanom trakom pored. Zaglavio se, vrata uz vrata, sa jednim šleperom. Mi smo morali da ugasimo grejanje, da bismo mogli da stignemo na rezervi goriva do pumpe.
00:30 došao je bager da pokuša da izvuče onaj šleper iz suprotne trake, pa i sam upada u kanal.
01:00 dečko iz vozila pored odlazi da izvidi. Vraća se i saopštava da ćemo najverovatnije krenuti za 15-tak minuta.
02:10 raskrsnica je konačno prohodna. No, mi nismo mogli dalje zbog onog kamiona.
02:30 dolaze spasioci sa ogromnim bagerom i izvlače šleper sa strane.
Narednih 15-tak minuta, nas 20 smo se skupili da pomognemo da se pokrenu vozila koja su u međuvremenu bila zavejana.
02:45 ostajemo sami, otišli su čak i vatrogasci, dok je nama jedan točak u rupi. Smrzli smo se potpuno i nismo mogli da se ugrejemo. Napolju nema žive duše na par kilometara oko nas.
02:50 stiže policijsko vozilo, vatrogasni kamion i grejder. Kažu da će da nas izvuku za 10-tak minuta kada se okrenu.
03:30 neprestano smo proveravali retrovizor, ali njih nije bilo. Nijedno od vozila, koja su prolazila pored, nije stalo, iako smo im blicali. U policiji su nam kazali da pomoć samo što nije stigla. Bezuspešno smo pokušavali sami da izguramo kamion iz rupe.
04:00 još nema nikoga. Imali smo užasne napade drhtavice i bili smo ubeđeni da ćemo da pomremo. 12 sati bez hrane i vode, četiri bez grejanja. Opet smo zvali policiju i opet dobili isti odgovor - da stižu.
04:30 nema nikoga, ponavljamo poziv policiji, odakle kažu: "Mi razumemo da ste vi ljuti i besni, da vam je hladno ali mi ne možemo ništa, svi su kod Sivca ili Srbobrana"
04:40 Video sam svetlo u retrovizoru, zlašao napolje, i rešio da skačem pod vozilo ako budem morao, samo da stane. To su bili vatrogasci. Izgledalo je kao da će da prođu pored nas, ali su zakočili kada sam iskočio pred vozilo. Kazali su mi da sačekamo grejder. Jedva smo ih ubedili da nas povuku, objasnivši im da imamo i kuku i sajlu, da samo treba da nas gurnu 2m na put.
04:43 Napokon! Slobodni smo!
Bojan Kosanović
05:00 Točili smo gorivo i krenuli ka Somboru. Grejanje ponovo radi.
Put do izlaza iz grada bio je očajan, dok se put između Vrbasa i Kule nije ni vidieo. Naišli su čistači, koje smo pratili skoro do Kule.
07:00 smo bili u Sivcu, za oko 30km nam je trebalo dva sata.
Kolona vozila je bila na izlazu. Prolaznici i policija, koje smo pitali šta se dešava, su rekli da je cisterna preprečila put još juče u 13h. Krenuli smo tek nakon 3 sata. Ponovo smo se unervozili.
09:00 Krenuli smo, ali smo posle 2 km opet stali.
09:30 opet krećemo, a zatim ponovo stajemo posle 2- 3 km. Kamion je preprečio put.
Došli su neki ljudi i doneli lepinje i pogače. Nisam siguran, ali učinilo mi se da su bili članovi lovačko-ribolovačkog društva iz Kljajićeva. Kazali su nam da budemo strpljivi i da bi uskoro trebalo da krenemo. To je bio prvi put da je neko, ko nije putnik, uspostavio kontakt sa nama, da nas je pitao kako smo i dao nam neke informacije bez pitanja i jurenja po mećavi.
10:30 krenuli smo. Put je izgledao kao iz horor filmova. Leva traka jedva da je postojala i na svakih 100 metara mogli smo da vidimo kamion, cisternu ili automobil pod snegom. U desnoj traci je bio sneg visine 1m.
Polako se vučemo ka Kljajićevu.
11:00 na izlasku iz sela smo upali u sneg. Uzeli smo lopate od ljudi koji čiste ulice i otkopavali put. Posle tri kilometara definitivno ostajemo zaglavljeni. Ostatak puta nas je vukao traktor koji smo pozvali.
U 12:15 smo konačno bili kod kuće. Neispavani, gladni, žedni, promrzli, ali kod kuće.
Ovo je bila avantura koju nikome ne bih poželeo. Nekoliko puta sam bio ubeđen da će nas pronaći smrznute u snegu. Zapanjio sam se koliko je ljude baš briga, i kako lako odbiju nekoga kome je potrebna pomoć. Čast izuzecima, ali bilo ih je jako malo.
Sa druge strane, previše je bahatih vozača, onih “ mi smo pametni pa ćemo drugom trakom, ovi što čekaju su glupi”, ali u svemu su “pobedili” spasioci. Nikakvog plana ni koordinacije tu nije bilo. Od nestručnog upravljanja vozilima, preko čišćenja snega u sredini umesto na početku, do totalne ravnodušnosti prema zatrpanima.
Ipak, istakao bih možda dve svetle tačke, koje su nam ostavile neku nadu - momci iz rukometnog kluba “Crvenka” su išli okolo i pokušavali da pomognu koliko mogu, gurajući vozila i oslobađajući ljude iz snega. Tu su takođe i ljudi koji su ispred Kljajića delili hranu, savete i pomoć ljudima. Svaka čast!
***Napomena: oko 19:30 smo bili na naplatnoj rampi pred Vrbasom. Platili smo 990 din. putarinu za put koji nije očišćen, gde je uglavnom radila jedna traka, i na kojem su bile gromade leda duž cele deonice. Sramota za putare!