Niš, pa Novi Sad – šlag na slavljeničku tortu gde su svećice sa brojem 30 stavljen je u Beogradu. Prestonička publika je još na Beer Festu 2011. pokazala šta koliko se uželela Kerbera pa 5.000 ljudi u hramu koji pamti istorijske utakmice KK Partizan, ali i brojne koncerte naših i svetskih zvezda, sasvim očekivana slika i potvrda da je zvuk čije je zlatno doba bilo osamdesetih ponovo u modi.
Sastav okupljenih – izuzetno šarenolik, mlađarija uopšte nije predstavljala manjinu, naprotiv. Nemali broj tinejdžera je bez greške otpevao i stvari koje ne spadaju u prvoligaške hitove dok se „best of“ materijal orio iz svakog glasa. To je frontmenu Goranu Šepi Galetu (pročitajte intervju sa njim uoči koncerta) davalo prostora da malo predahne i snagu dobro očuvanog, i dalje prepoznatljivog vokala rasporedi do samog kraja koncerta koji je potrajao „momački“ – dva sata i 40 minuta.
Texas Flood, bend u kome je, između ostalih, bivši bubnjar Bajage i instruktora Vlada Golubović, dočekao je publiku koja je pristizala u halu, a onda je, tačno u pola devet, krenulo ono glavno. Neke davne slike na video bimu, dug, moćan zvuk klavijature koji nagoveštava hard rok eksploziju, i, za početak – „Nebo je malo za sve“, ispod teksta možete videti kako je to izgledalo.
POGLEDAJTE FOTO GALERIJU SA KONCERTA
„Kad vas ima ovoliko po ovakvom vremenu, mora da volite ovaj bend“, mudro je zaključio Gale i najavio da će posle koncerta – pravo na pihtije. Moralo je, međutim, do pihtija još mnogo toga da se odsvira, usledile su „Kao tvoj kerber“, „Babaroga“, „Blagi Bože podigni me“... Nišlije nam lepo približe Pariz u „Od srca daleko“, a prva prava detonacija emocija stigla je uz „Bolje da sam druge ljubio“. Po principu „veliki hit pa nešto za sladokusce“ usledile su „Između jave i sna“ i „Kad ljubav izda“, a bend je skoro sve što je dobro poznato izvodio u produženim verzijama, pružajući fanovima zadovoljstvo da „oderu glasove“ ponavljajući refrene. Ko je tad razmišljao o tome da napolju čekaju minus i sneg...
Vokalni sastav Konstantin je zablistao sa a capella početkom hita „Ratne igre“ – oni koji su malo prošetali internetom i pogledali snimke sa prethodnih slavljeničkih koncerata mogli su ovome da se nadaju. Jasno je bilo šta sve može da se očekuje do kraja, ali i na bis, tj dva bisa – „Medena“, „Igraj sad“, „Mama-tata“ sa interesantno ubačenom „Nikad ponovo“ i pratećim vokalima Irenom i Milicom u glavnim ulogama, „Hajde da se volimo“, „Pronađi mesto“... Sačuvana kao jedina za drugi bis, „Poslednja“ je, zaista, to i bila, dobro koncipiran koncert i treba da ima simboličan kraj.
Sve se čulo kako treba, a koncert je i u vizuelnom smislu sasvim ispunio očekivanja. Publika – prezadovoljna, bend – takođe. Nije ni čudo – ogromna količina energije se slila u Halu sportova, svi su dali maksimum.
Vreme za bendove kao što je Kerber nikada ne može da se svede pod „prošlo“.