I ove godine u januaru, kao i prethodnih 5 godina, održan je filmski i muzički festival u Drvengradu, na Mokroj Gori, pod Mećavnikom, nazvan Kustendorf. Jedinstven u ovom delu sveta, a pomalo po ugledu na proslavljeni festival nezavisnog filma “Sundance“ čuvenog američkog glumca i reditelja Roberta Redforda, ovaj mladi festival koji je osnovao proslavljeni reditelj Emir Kusturica, polako grabi ka svetskoj slavi, pre svega zato što je okrenut mladim talentima i kratkom filmu, pomalo zapostavljenom kod nas. Popularizaciji festivala sigurno doprinose i razna gostovanja poznatih glumaca i reditelja, kao i pomalo divlja, ali divna priroda i izolovanost u jednom od najlepših planinskih regiona u Srbiji.
Put do Mokre Gore – pakao!
Put do Mokre Gore i samog festivala je najblaže receno, kao i sve u Srbiji pravi pakao... Dobiti prave informacije na zastarelim sajtovima Železnica i BAS-a je kao traziti iglu u plastu sena, a ništa bolje nije ni kada pozovete telefonom. Najjednostavnija je opcija da nađete neki prevoz do Trebinja ili Višegrada, pa kupite kartu do Mokre Gore u samom autobusu ili da odete do Užica autobusom ili vozom, pa onda uhvatite jedan od dva ditektna autobusa do Mokre Gore ili taksijem za koji morate da izdvojite oko 2.000 dinara. O komplikacijama oko povratka do Užica bolje da ne govorim... Najbolje je potražiti pomoć od meštana Mokre Gore.
Kako je u Drvengradu?
U samom selu je jedna jedina prodavnica u kojoj ne možete naći bog zna šta, dok u Drvengradu, sem suvenira i cigareta ne možete pronaći ništa drugo. Jedini restoran sa hranom u samom Drvengradu ima prilično obiman meni, ali je zato i bezobrazno skup i nekvalitetan. Na brzu i jeftinu hranu zaboravite jer toga u nekoj meri i obliku (lepinje sa kajmakom, kajmakom i pršutom) nema i nasuprot renomeu zlatiborskog kraja, vrlo je nekvalitetna. Pire je uvek u nekim kuglama i nekvalitetan je, a hleb će vam uvek posebno naplatiti 50 dinara po parčetu, što je bezobrazno i negostoljubivo. Pa živimo u Srbiji gde se hleb jede i bez ičega?!
Velika zamerka festivalu je što ne pokazuje dobrodošlicu ljudima koji su tu zato što vole film i koji pored toga žele da se malo i provedu do duboko u noć. Na žurke tj. svojevrsne after parties, koje se održavaju u Prokletoj avliji možete ući samo sa akreditacijama ili ako imate vezu i to debelu. Ja sam ušao dvaputa - prvi put glumeći stranca sa jednom Belgijankom (dobar mi je engleski), a drugi put sam glumio stranca koji poznaje Profesora. Lepo žensko društvo nije na odmet, mada je obezbeđenje i u tom slučaju vrlo neprijatno. Apelujem na Profesora i organizaciju da otvori drugi bar da radi do jutra za nas “običnjake“ koji bi da popiju još malo jer nemamo šta da radimo. A i rakija je više nego dobra.
Da, očekivali ste možda da pričam o Odri i ponajviše Moniki, ali neću vas zadržavati, jer ste sve već uglavnom čuli i videli. Imam utisak da je Odri jako prijatna, skromna i druželjubiva osoba, dok lepa gospođa Beluči ipak malo glumi ribu. Mozda mi je takav i utisak, jer pomalo liči na “srpsku majku” Cecu.
Program i radionice
Program Kustendorfa je podeljen u četiri dela i počinje u 10.30h ujutru, a završava se oko 23h, dok u ponoć počinje muzički program. Jutro je vezano za retrospektive i evergrin filmove, popodnevni program za nove autore i savemene tendencije, a večernji za mlade autore i njihove autorske filmove. Posle svake projekcije sledi i radionica sa rediteljem prikazanog filma.
Moderator radionica je pozorišni reditelj Milan Nešković, koji svojim krilaticama i nepoznavanjem engleskog jezika, kao i priličnom neopuštenošću prilično iritira publiku. U drugom delu radionice publika postavlja pitanja što je i najbolji deo.
Glupi protokol
Kad predstavljaju autore filmova Dunja Kusturica brzo pročita njihova imena da oni jedva svi stignu na binu i “hajde, sad možete nazad na mesta“. Niti se zna ko je ko, jer stigne kako ko stigne, niti postoji štampani program da se podeli ili bude okačen pred salom, niti autori imaju priliku da nešto kažu o svom filmu. Samo “sad možeš nazad“.
Muzički program u ponoć
“Debout sur le zinc“ ili “Svi na šank“ je otkrovenje u pravom smislu te reči. Za razliku od depresije filmskog programa na red je stigao ritmični ansambl francuskih momaka i jedne devojke koji je podigao na noge celu salu. Kombinacija različitih instrumenata i multidisciplinarnosti svakog od članova benda, dobra energija i miks ska, pank, fanki, džez, vorld i etno muzike u tipičnom šanjsonjerskom fazonu i pozitivnost tekstova i aranžmana koje vas mame na ples – bila je više nego dobitna.
Dejan Petrović i njegov Big Bend su nastupili pred prepunom salom posetilaca i učesnika trećeg dana festivala i stvarno su zagrejali atmosferu do usijanja.