Ljubav je smisao života i ne zna za granice. Uoči Dana zaljubljenih, agencija Anadolija objavila je nesvakidašnju priču o istinskoj, čistoj i bezrezervnoj ljubavi . On je Jovan Jovanović, a ona Fahira Turković. Jovan ima 107 godina, a Fahira 75. Jovan je radni vek proveo kao profesor ruskog jezika, a Fahira kao pravnica. Upoznali su se pre 17 godina u Domu za zaštitu starih osoba u Sarajevu i od tada su nerazdvojni.
Kažu da su na prvi pogled otkrili da su jedno drugom srodne duše. „Po celi dan smo zajedno. Čitamo novine, slušamo radio, pričamo. Mi imamo mnogo zajedničkog, srodne smo duše. Tako smo se i počeli družiti. Ja sam čitala novine, a potom ih njemu nosila. Kroz to smo se približili, počeli smo se družiti i 17 godina smo zajedno“, rekla je Fahira Turković.
Jovan Jovanović je dodao da ih je zbližilo teško stanje. „Bio je rat, užas, svakog časa čekaš kad će te ubiti. Osim toga, Fahira je intelektualac, što je meni odgovaralo. Većina ljudi ovde me ne razume. Čovek sa čovekom može, a čovek sa nečovekom ne može“, ispričao je Jovan.
„Tu nema ništa na interesu, to je čisti odnos čoveka prema čoveku. Nema ni vere ni nacije, ništa“, pojasnio je Jovanović.
Mnogo zajedničkih interesovanja pomoglo je njihovom dugogodišnjem odnosu. Turković je istakla da su veoma vezani i da svaki dan provode zajedno. Kada se probude, Jovanović sa novinama dođe u njenu sobu, zajedno ih pročitaju, nakon čega razgovaraju.
„Onda opet dođe u pet posle podne i bude do sedam. Ne bi bio dom isti da nemamo jedno drugo. Uvek mu govorim 'Šta bih ja bez tebe?' On je prema meni toliko pažljiv, brižan i dobar. Teško bih bez njega mogla“, naglasila je Turković, a Jovanović je dodao: „Ja sam nesrećan čovek i nemam nikoga svoga. Ona mi je sve, brat, sestra, drug, prijatelj, sve. I onda u tom smislu, možete tu vezu pričvrstiti.“
Fahira i Jovan slažu se da je život čudan i oboje su veoma pažljivi jedno prema drugom. Jovanu Fahirina pomoć neizmerno mnogo znači.
„Jednom prilikom sam bio 16 dana u bolnici, a ona me je 11 puta posetila. Ima visok krvni pritisak, a topio se asfalt na cesti kad je dolazila“, naglasio je on.
„Sama sam mu išla u posetu. I ja sam pretprošle godine bila na operaciji žuči, a Jovo mi je došao pet puta. Još ga obe noge izdaju, a on je tako rizikovao i dolazio meni“, kazala je Fahira.
„Meni ne smetaju ni njegove godine, niti njegovo ime. Ne gledam na to zaista. Gledam ga samo kao čoveka“, nadovezala se Turković.
Već devet godina, Jovanović je zbog problema sa nogama vezan za dom. Pre im je dan brže i lepše prolazio jer su mogli izlaziti napolje. Posećivali su pozorišta, izložbe, išli na izlete i u šetnje. Ipak , Jovan je priznao da, držeći se za gelendere, svaki dan uspe doći do svoje srodne duše kako bi provodili vreme zajedno.
U 105. godini Jovanović je objavio filozofski rad o „Gorskom vijencu“, a nedavno je poslao na objavu apstraktan rad o laži. Iako nemaju dodirnih tačaka kada je reč o pisanju njegovih radova, Fahira ih ipak pročita pre objave. A kako je u gimnaziji učila ruski, istakla je kako je to još jedna u nizu stvari koje ih povezuju.
„Često mu recitujem poeziju na ruskom, stihove iz Onjegina. Čak kaže da je bolji moj akcenat nego njegov“, kazala je Fahira kroz smeh.
Jovan je preživo pet ratova, a radio je u školi koja mu je bila smisao života. „Nisam se bavio politikom, ali uvek imate neprijatelje. Progonili su me strašno, čudo je da sam doživeo ove godine, to je za ispitivanje u institutu. Rođen na kamenu, živeo na kamenu. Ali jesam pronašao sreću kad sam došao ovde i upoznao Fahiru“, ispričao je Jovan i podsetio na romsku izreku koju često ponavlja „Kućo moja, kućice, oj čađava platno, ti si meni srebrno i zlatno“. Sada žive u staračkom domu u sarajevskom naselju Nedžarići i zovu ga njihovim domom, koji ih je spojio.
„U ovaj besprekorno čisti zrak nećemo slati ništa osim ljubavi“, napisao je jedan od najvećih duhovnih učitelja i pesničkih genija čovečanstva, Mevlana Dželaleddin Rumi. A uprvo tako žive Jovan Jovanović i Fahira Turković. Bezrezervnom podrškom i pažnjom koju pružaju jedno drugome, u doba interesa i materijalizma, vraćaju nadu u vrednost čistih osećanja između dvoje ljudi.